Rezidencijalno između lepog i kiča

Čovek je to gde radi i stvara – smatra Borka Pavićević. Vođena tom idejom kaže da ima više svojih "radnih" ulica. Od Knez Mihailove, nekadašnje Lole Ribara i Ateljea 212, pa Skadarske i pozorišta "Nove osećajnosti" do središnjeg dela grada, Kosančićevog i Obilićevog venca.
Za dramaturga i direktorku Centra za kulturnu dekontaminaciju u Birčaninovoj ulici svaki grad je prvorazredni događaj. Suštinsko pitanje koje ona postavlja jeste – šta se danas dešava sa javnim prostorom u Beogradu i na koji način sačuvati i odbraniti javne beogradske površine? Mladi ljudi znaju šta je parking, a ne znaju šta su ulice, veli Borka Pavićević. Nekada je postojao korak, ljudi su hodali, znali su kuda idu. Danas je sve više onih koji besciljno lutaju.

Tragovi za istoriju

Borka Pavićević kao sebi najautentičniji prostor može da označi Ulicu Perside Milenković u kojoj je stanovala u detinjstvu. Važna joj je i Ulica Vase Pelagića. Ulica Neznanog junaka, zatim nekadašnji Bulevar mira i Mladena Stojanovića čine neraskidivo trojstvo. Dedinje za nju prevazilazi funkciju naselja. Ono je dostojno naučnih, socioloških i kulturoloških studija, analiza, snimaka i dokumentarnih filmova.

– Ko hoće da zna šta se desilo ovoj zemlji mora da potraži tragove po Dedinju. To je kraj koji je još od vremena kralja Aleksandra rezidencijalni, bolnički i vojni, što je moje stanovanje činilo značajnijim u vreme bombardovanja. Kada je Dobrica Ćosić, 1992. godine, izabran za predsednika, Milovan Đilas mi je rekao kako mu se ne sviđa što tu stanujem. Rekao mi je da se osvrnem oko sebe. U okolini Ulice Mladena Stojanovića, lekara i narodnog heroja, nalazi se tenkovska jedinica, potom Vojnomedicinska akademija i sedište Bezbednosno-informativne agencije. Naravno, tu je bilo i zdanje zvano Maršalat. Neverovatno je da sam te večeri kada je NATO bombardovao kamion sa vojnicima kod Železničke bolnice bila na telefonskoj liniji sa Aleksom Đilasom. Kada je zveknulo, on me je pitao šta se to desilo. Rekla sam mu ono što je tvoj otac predvideo pre nekoliko godina. Ovaj kraj je, takođe, zanimljiv i po tome što sada tu imate i građanina princa Aleksandra. Malo niže Filipa Ceptera. Tu je i Jovanka Broz. Nešto niže, imamo vilu "Jelena" u kojoj se obavljaju ekskluzivna venčanja. To je tuga koja proističe iz čoveka izbačenog iz ravnopravnosti. Ulična kombinacija arogancije i inferiornosti poniženih. Vrlo često šetam oko Muzeja "25. maj", pokazujem ga strancima. Iznad njega su izgrađene nove, velelepne vile izdate strancima pod rentu. Na tom mestu se, ustvari, najbolje vidi koliko smo mi između patriotizma i kolonijalizma. Kada prolazim tuda, uvek mi kroz glavu prođe misao koliko označavajućeg ima u svemu tome. Kod "Ruda" invalidi, preko puta teniski tereni. Kombinacija Felinija i Bunjuela. Dedinje je kraj u kome se najneposrednije odslikava kako se menjala socijalna struktura njegovih stanovnika. Rat se dešavao da bi nikla nova klasa. Kada je sa Dedinja otišao "Gemaks", u novijoj istoriji njegov glavni graditelj, ispred pošte gde je samoposluga koja je dugo bila ritualno mesto okupljanja i iza pošte gde je bio park napravljen je parking. Da čovek proplače. Zvala sam Tomu Đorđevića, predsednika opštine Savski venac, Đorđa Bobića, gradskog arhitektu. Na sve strane sam dobila uveravanja da nema razloga da tu ne bude park. Zašto grčka banka koja je tu i zašto oni koji zidaju nove objekte, nove banke nisu prisiljeni da zidaju i velike podzemne garaže. Zato što je skupo. Mi sada ne govorimo o estetici, već o političkim nagodbama. U stvari, sve je to posledica neopisivog grabeža za placevima koji su postali središte trgovine. To je suština – sasvim jasno i otvoreno govori Borka Pavićević.

Bez heklanih šustikli

– Nema okretnice, nema mostova. Izračunala sam da u gradu ima 19 vrsta stubova i stubića od kojih ne može da se prođe. Količina tih zabrana u Beogradu je neverovatna. Teško podnosim i one mreže koje su postavljene između dva kolovoza na Autokomandi. Kada ćemo naučiti da svaka zabrana podstiče prestup? Ne mogu vlasti građanina negovati zabranom, moraju mu rešavati probleme. Kada idem od Autokomande, pitam se da li je to ulica ili kanal. Da li smo mi građani dostojni trotoara, ili smo pacovi koje treba saterati u rupe? Beograd je uvek bio neka vrsta slobode. I u najgora vremena smo vikali. Beograd je uvek reagovao, nije bilo straha. Sada kod ljudi osećam veći strah od egzistencije nego od rata – komentariše naša sagovornica.

– Da li je moguće da su rimska struktura i pravo, kojim je sve smišljeno, danas u Beogradu neprimenjivi. Ovo je rimski grad. Pogledajte kako je sečen, kako je odrastao na tri čaršije. Imao je pravilnost ulica. A sada se neki ljudi dosetili da zbog biciklista, ili tri roleraša isključe i parališu saobraćaj. Beograd nije ničiji televizor, frižider ili fotelja da se po tome kače heklane šustikle. On sebi ne sme da dozvoli tu vrstu kiča, takvo ulepšavanje – kategorična je dramska spisateljica.

– Ne sme se grešiti u preimenovanju toponima. Ne možete dirati ulice. U tome se jasno vidi politika grada. Po mom mišljenju ne može se dirati Bulevar Avnoja. On treba da ostane Bulevar Avnoja. Pogledajte šta su uradili premijeru Đinđiću. Pogledajte tu ideju da se osnuje novi grad – Novi Beograd. Nemojte otimati, stvarajte infrastrukturu za nove gradove, za nove ulice – upozorava Pavićevićeva. Biti Beograđanin, između ostalog, znači biti onaj koji najviše može da doprinese razvoju grada.

– To je ona osoba koja  će da se savije da počisti blato. Onaj ko napravi delo, kao i oni koji veruju u njega. Jer, kada nestane mit, onda umire i ritual – kazuje Borka Pavićević.