Eks ekselencija i Milošev odgovor na ferman

Da li ste čuli, krajem maja se oglasio eks ekselencija Majkl Marfi, poslednji ambasador SAD u BiH. I dok su svi očekivali da objasni zašto je kao ambasador supersile otišao bez zagrljaja s odanim sarajevskim domaćinima, bez bar diplomatskog rukovanja sa srpskom članicom Predsedništva, bez oproštaja od diplomatskog kora, bez primopredaje dužnosti, a potom iz Amerike ni pisma ni razglednice – o tome ni reči. Naravno, nisu tvrdoglavi Bosanci baš toliko tvrde glave da nisu shvatili da je Marfija pomela Trampova čistka bajdenovaca u Stejt departmentu. Preko domaćeg dela personala u velikoj ambasadi procurilo je i da je tražio produžetak mandata za godinu dana, „koliko mu je falilo do penzije”. Bošnjaci su tugovali za čovekom koji je svojski zapeo da okonča „nezavršene poslove u Bosni”, ali nova administracija u Vašingtonu bila je nemilosrdna. Ipak, još neutešno muslimansko Sarajevo očekivalo je da će, bar kao penzioner, sve i lično objasniti, s nekom pikanterijom o tome kako je ekspresno ekspediran za SAD upravo u momentu kad je bio pred uspehom karijere da, uz asistenciju Šmita i Uzunovićeve, spakuje Dodika u zatvor. No, ništa ni o tome. Zašto se onda uopšte javio u sarajevskom „Oslobođenju”, i to baš sad?

Pozivnica na svečanost povodom 30 godina Dejtona na licu mesta, u bazi „Rajt Peterson”, vratila mu je samopoštovanje, pa se javlja s već pripremljenim izlaganjem na koje se vredi osvrnuti. Pisan prigodom jubileja „najvećeg spoljnopolitičkog uspjeha SAD u Evropi posle Drugog svetskog rata”, kako se hvalio Klinton, Marfi slavi Dejton, ali se istovremeno zapliće u ključnu kontroverzu kasnije politike SAD u BiH. Kreatori Dejtona i 12 aneksa narednih 29 godina radili su na puzajućoj destrukciji sporazuma koji su prethodno garantovali.

„Kad je potpisan, Dejtonski mirovni sporazum je slavljen naročito zato što je njime okončan užasan rat, koji je koštao života više od 100.000 ljudi. Trideset godina nakon Dejtona, ovo postignuće često biva potcenjeno. Olako se potcenjuje i uloga Dejtonskog sporazuma u tridesetogodišnjem očuvanju mira u Bosni i Hercegovini.”

A ko je taj ko potcenjuje Dejtonski sporazum?! Da li Srpska, koja svake, a ne samo jubilarne godine, svečano obeležava Dejton kao republički praznik, ili muslimansko Sarajevo u kojem tog dana medije preplavi drvlje i kamenje po Dejtonu, udruženo sa Marfijem i Šmitom koji nameću antidejtonske institucije (Sud BiH) i procedure (izbor v. p.). U tome su ovi potonji toliko odmakli „u duhu”, da ono što je napisano, Srbi moraju da zovu „izvorni Dejton”.

„Najopasniji mit o Dejtonskom mirovnom sporazumu, koji beskrupulozno žestoko plasiraju neki u Republici Srpskoj, jeste da je mirovni sporazum bio vrhunac istorije BiH, a ne početna tačka i temelj na kojem se nakon rata može graditi.”

Niko nikad od Srba ni spomenuo nije da je Dejtonski sporazum „vrhunac istorije”, da je savršen i nepromenljiv, nego naprosto da su ga potpisale sve tri starne, a da bezmalo nijedna promena u izvornom tekstu nije izvedena tronacionalnim konsenzusom, nego spolja nametnuta, i to na štetu Srpske. Niko, takođe, ni u Parizu nije oročio važenja dejtonskih aneksa samo na godinu dana, a po Marfiju ispada da je opšteprihvaćen, iako nije valjao, pa ga je odmah trebalo menjati, trudom OHR-a i SDA. Dejton, zapravo, nije dobio šansu da se isproba u praksi, kao što nije ni razgovarano o alternativnom rešenju. A kada Dodik ponudi: ili izvorni Dejton ili novi dogovor, ili miran razlaz – optuže ga za secesionizam.

„Jedna od najupornijih kritika na račun Dejtonskog mirovnog sporazuma jeste da je on odgovoran za etničke podele u BiH. Ovim se mešaju uzrok i posledica. Bosna i Hercegovina oduvek je bila multietnički prostor – od srednjovekovne Kraljevine Bosne, preko osmanskog vilajeta, austrijske pokrajine, jugoslovenske republike, pa sve do danas. To je proizvelo bogato i predivno kulturno-istorijsko nasleđe – koje pripada svim građanima BiH – ali koje je povremeno uzrokovalo i strašne tragedije, naročito u 20 veku.”

Gle sad ove sitne podvale: ona srpska „mitologizacija Dejtona” iz prethodnog citata je „najopasnija”, a „najupornija kritika Dejtona da je odgovoran za etničke podele” ispada manje opasna – više uporna, i ne navodi se da je bošnjačka. Kvaka je u onom „predivnom nasleđu koje uzrokuje povremene tragedije”. „Predivno” je u mirnodopskim intervalima za turiste i diplomate, ali kada to „uzrokuje tragedije” tri puta u jednom veku, onda domaćem svetu ostaje da uživa u tom rahatluku kakav je bila i NDH za Srbe, koju Marfi ne spominje.

„Ogromna većina ljudi koje sam upoznao tokom šest godina koliko sam živeo u BiH nije vođena mržnjom, nego uobičajenim željama koje ljudi imaju posvuda – da osiguraju mirnu, bolju i demokratsku budućnost za sebe, svoju decu i svoje unuke. Nažalost, posleratni politički lideri BiH uveliko su ih izneverili.”

Tu priču vrte zapadne diplomate već 30 godina. Deplasiranu, jer se valjda podrazumeva da svi ljudi žele bolji život, uključujući i lidere u BiH, kao i u SAD. Ali, i tamo i ovde realizacija je, manje ili više, ispod nivoa želja, obećanja, očekivanja. Ukoliko narod daje većinu glasova istim liderima i partijama da zemlju vode u više mandata, znači da je dovoljna. Dodika i SNSD bira narod koji živi u Srpskoj, dok ambasadora imenuje neko tamo daleko, te po Bečkoj konvenciji i iz pristojnosti nema pravo da deli lekcije domaćinima. Najzad, taj narod dobar život ne vidi samo u „koka-koli” i hamburgerima, nego i u slobodi da sam o sebi odlučuje.

„Dejtonski sporazum nije savršen dokument. Jasna je potreba za dodatnim reformama i izmenama Dejtonskog ustava, posebno ako BiH želi da osigura mesto koje joj pripada unutar evroatlantskih institucija.”

Nijedan ustav nije savršen, ali njegova trajnost ukazuje na kvalitet zakona i stabilnost države, dok česte reforme i izmene govore suprotno. Dodik je odavno istakao da suverenitet Srpske ima prednost nad evropskim integracijama, a atlantske integracije, sledeći vojno neutralnu Srbiju, eksplicitno je odbio, kako se jedan narod ne bi našao na dve strane fronta. Ako Zapad uvažava stav Srbije da neće u NATO zato što ju je isti bombardovao, onda to važi i za Srpsku, koja je NATO bombardovao nešto ranije, takođe osiromašenim uranijumom.

„Radi se o opasno destruktivnom pokušaju jednog čoveka da zaštiti sebe i svoju porodicu od odgovornosti za politička i finansijska nedela... Vladajuća koalicija u Republici Srpskoj nastoji da sruši Dejtonski mirovni sporazum i rasparča BiH... Sva priča o integraciji BiH u EU i promeni Dejtonskog ustava nema smisla ako nema Dejtona i BiH.”

Već sam podatak da jedan službenik Stejt departmenta, bez ikakvog pravnog pokrića, optužuje demokratski izabranog predsednika suverene Republike Srpske i njegovu porodicu predstavlja međunarodni skandal. Za „politička nedela” predsednik može da odgovara narodu koji ga je izabrao, a ne američkom penzioneru. Za „finansijska nedela” Dodik je po domaćim tužbama više puta odgovarao pred lokalnim sudovima i sve je te procese dobio. A tek što se tiče optužbe za nepotizam, skandal je utoliko veći što  Bajden nije samo poslao Marfija u Sarajevo, nego i rođenog sina u Kijev, za direktora naftne kompanije.

„Očigledno je da gospodin Dodik nije zainteresovan za članstvo u EU i da nije proevropski orijentisan. I sam je to rekao – više puta. U ovom trenutku, rizici koje predstavljaju plan i aktivnosti gospodina Dodika po teritorijalni integritet BiH, stabilnost šire regije zapadnog Balkana i sigurnosne interese Evrope i SAD trebalo bi da su kristalno jasni svima.”

Ne biti za članstvo u EU, ne biti proevropski orijentisan i još to reći više puta – to je po Marfiju nedopustivo. Zar se baš mora!? Ama da je problem samo s Dodikom, ni po jada za Marfija. Velika većina Srba nikad nije bila evroentuzijastična, a danas sebe radije vidi u BRIKS-u i ODKB-u nego u evroatlantskim integracijama. Ne radi se o rusofiliji, nego o racionalnoj proceni budućnosti. Kako reče Orban: „Vaš problem je što niste u EU, a naš što jesmo.” Dodik samo izražava mišljenje naroda u Srpskoj i zato ga već 15 godina reizabiraju. Interesi EU i SAD u BiH Srbima su odavno „kristalno jasni”, ali da izvini eks ekselencija, imaju i Srbi neke svoje interese, a srpski ne ugrožavaju vaše, nego vaši srpske. Zbog naknadnih mudrovanja Marfija je išamarao i Avdo Avdić, a na jubilarnom Dejtonu zamenik državnog sekretara SAD Landau: „O BiH treba da odlučuju jedino narodi koji tamo žive!”

Nego otkako je Marfi nevoljno otišao iz bosanskog vilajeta u američku penziju, stvari su se promenile, bez obzira na to što Merc i Makron, Bajdenovi evropski sledbenici, i dalje Dodiku šalju poternicu. U davna vremena sultan raspadajućeg carstva je vođi srpskih ustanika Milošu u nevakat poslao katil ferman. A ovaj je haberdžiji: „Vrati sultanu ferman i poruči mu da na pejperu izreže okruglu rupu, a onda ga sebi natakne na onu stvar.” Na Velikoj porti u Stambolu to nisu nazvali Miloševom zapaljivom retorikom i raspisali poternicu.

*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista