Екс екселенција и Милошев одговор на ферман

Да ли сте чули, крајем маја се огласио екс екселенција Мајкл Марфи, последњи амбасадор САД у БиХ. И док су сви очекивали да објасни зашто је као амбасадор суперсиле отишао без загрљаја с оданим сарајевским домаћинима, без бар дипломатског руковања са српском чланицом Председништва, без опроштаја од дипломатског кора, без примопредаје дужности, а потом из Америке ни писма ни разгледнице – о томе ни речи. Наравно, нису тврдоглави Босанци баш толико тврде главе да нису схватили да је Марфија помела Трампова чистка бајденоваца у Стејт департменту. Преко домаћег дела персонала у великој амбасади процурило је и да је тражио продужетак мандата за годину дана, „колико му је фалило до пензије”. Бошњаци су туговали за човеком који је својски запео да оконча „незавршене послове у Босни”, али нова администрација у Вашингтону била је немилосрдна. Ипак, још неутешно муслиманско Сарајево очекивало је да ће, бар као пензионер, све и лично објаснити, с неком пикантеријом о томе како је експресно експедиран за САД управо у моменту кад је био пред успехом каријере да, уз асистенцију Шмита и Узуновићеве, спакује Додика у затвор. Но, ништа ни о томе. Зашто се онда уопште јавио у сарајевском „Ослобођењу”, и то баш сад?

Позивница на свечаност поводом 30 година Дејтона на лицу места, у бази „Рајт Петерсон”, вратила му је самопоштовање, па се јавља с већ припремљеним излагањем на које се вреди осврнути. Писан пригодом јубилеја „највећег спољнополитичког успјеха САД у Европи после Другог светског рата”, како се хвалио Клинтон, Марфи слави Дејтон, али се истовремено заплиће у кључну контроверзу касније политике САД у БиХ. Креатори Дејтона и 12 анекса наредних 29 година радили су на пузајућој деструкцији споразума који су претходно гарантовали.

„Кад је потписан, Дејтонски мировни споразум је слављен нарочито зато што је њиме окончан ужасан рат, који је коштао живота више од 100.000 људи. Тридесет година након Дејтона, ово постигнуће често бива потцењено. Олако се потцењује и улога Дејтонског споразума у тридесетогодишњем очувању мира у Босни и Херцеговини.”

А ко је тај ко потцењује Дејтонски споразум?! Да ли Српска, која сваке, а не само јубиларне године, свечано обележава Дејтон као републички празник, или муслиманско Сарајево у којем тог дана медије преплави дрвље и камење по Дејтону, удружено са Марфијем и Шмитом који намећу антидејтонске институције (Суд БиХ) и процедуре (избор в. п.). У томе су ови потоњи толико одмакли „у духу”, да оно што је написано, Срби морају да зову „изворни Дејтон”.

„Најопаснији мит о Дејтонском мировном споразуму, који бескрупулозно жестоко пласирају неки у Републици Српској, јесте да је мировни споразум био врхунац историје БиХ, а не почетна тачка и темељ на којем се након рата може градити.”

Нико никад од Срба ни споменуо није да је Дејтонски споразум „врхунац историје”, да је савршен и непроменљив, него напросто да су га потписале све три старне, а да безмало ниједна промена у изворном тексту није изведена тронационалним консензусом, него споља наметнута, и то на штету Српске. Нико, такође, ни у Паризу није орочио важења дејтонских анекса само на годину дана, а по Марфију испада да је општеприхваћен, иако није ваљао, па га је одмах требало мењати, трудом ОХР-а и СДА. Дејтон, заправо, није добио шансу да се испроба у пракси, као што није ни разговарано о алтернативном решењу. А када Додик понуди: или изворни Дејтон или нови договор, или миран разлаз – оптуже га за сецесионизам.

„Једна од најупорнијих критика на рачун Дејтонског мировног споразума јесте да је он одговоран за етничке поделе у БиХ. Овим се мешају узрок и последица. Босна и Херцеговина одувек је била мултиетнички простор – од средњовековне Краљевине Босне, преко османског вилајета, аустријске покрајине, југословенске републике, па све до данас. То је произвело богато и предивно културно-историјско наслеђе – које припада свим грађанима БиХ – али које је повремено узроковало и страшне трагедије, нарочито у 20 веку.”

Гле сад ове ситне подвале: она српска „митологизација Дејтона” из претходног цитата је „најопаснија”, а „најупорнија критика Дејтона да је одговоран за етничке поделе” испада мање опасна – више упорна, и не наводи се да је бошњачка. Квака је у оном „предивном наслеђу које узрокује повремене трагедије”. „Предивно” је у мирнодопским интервалима за туристе и дипломате, али када то „узрокује трагедије” три пута у једном веку, онда домаћем свету остаје да ужива у том рахатлуку какав је била и НДХ за Србе, коју Марфи не спомиње.

„Огромна већина људи које сам упознао током шест година колико сам живео у БиХ није вођена мржњом, него уобичајеним жељама које људи имају посвуда – да осигурају мирну, бољу и демократску будућност за себе, своју децу и своје унуке. Нажалост, послератни политички лидери БиХ увелико су их изневерили.”

Ту причу врте западне дипломате већ 30 година. Депласирану, јер се ваљда подразумева да сви људи желе бољи живот, укључујући и лидере у БиХ, као и у САД. Али, и тамо и овде реализација је, мање или више, испод нивоа жеља, обећања, очекивања. Уколико народ даје већину гласова истим лидерима и партијама да земљу воде у више мандата, значи да је довољна. Додика и СНСД бира народ који живи у Српској, док амбасадора именује неко тамо далеко, те по Бечкој конвенцији и из пристојности нема право да дели лекције домаћинима. Најзад, тај народ добар живот не види само у „кока-коли” и хамбургерима, него и у слободи да сам о себи одлучује.

„Дејтонски споразум није савршен документ. Јасна је потреба за додатним реформама и изменама Дејтонског устава, посебно ако БиХ жели да осигура место које јој припада унутар евроатлантских институција.”

Ниједан устав није савршен, али његова трајност указује на квалитет закона и стабилност државе, док честе реформе и измене говоре супротно. Додик је одавно истакао да суверенитет Српске има предност над европским интеграцијама, а атлантске интеграције, следећи војно неутралну Србију, експлицитно је одбио, како се један народ не би нашао на две стране фронта. Ако Запад уважава став Србије да неће у НАТО зато што ју је исти бомбардовао, онда то важи и за Српску, која је НАТО бомбардовао нешто раније, такође осиромашеним уранијумом.

„Ради се о опасно деструктивном покушају једног човека да заштити себе и своју породицу од одговорности за политичка и финансијска недела... Владајућа коалиција у Републици Српској настоји да сруши Дејтонски мировни споразум и распарча БиХ... Сва прича о интеграцији БиХ у ЕУ и промени Дејтонског устава нема смисла ако нема Дејтона и БиХ.”

Већ сам податак да један службеник Стејт департмента, без икаквог правног покрића, оптужује демократски изабраног председника суверене Републике Српске и његову породицу представља међународни скандал. За „политичка недела” председник може да одговара народу који га је изабрао, а не америчком пензионеру. За „финансијска недела” Додик је по домаћим тужбама више пута одговарао пред локалним судовима и све је те процесе добио. А тек што се тиче оптужбе за непотизам, скандал је утолико већи што  Бајден није само послао Марфија у Сарајево, него и рођеног сина у Кијев, за директора нафтне компаније.

„Очигледно је да господин Додик није заинтересован за чланство у ЕУ и да није проевропски оријентисан. И сам је то рекао – више пута. У овом тренутку, ризици које представљају план и активности господина Додика по територијални интегритет БиХ, стабилност шире регије западног Балкана и сигурносне интересе Европе и САД требало би да су кристално јасни свима.”

Не бити за чланство у ЕУ, не бити проевропски оријентисан и још то рећи више пута – то је по Марфију недопустиво. Зар се баш мора!? Ама да је проблем само с Додиком, ни по јада за Марфија. Велика већина Срба никад није била евроентузијастична, а данас себе радије види у БРИКС-у и ОДКБ-у него у евроатлантским интеграцијама. Не ради се о русофилији, него о рационалној процени будућности. Како рече Орбан: „Ваш проблем је што нисте у ЕУ, а наш што јесмо.” Додик само изражава мишљење народа у Српској и зато га већ 15 година реизабирају. Интереси ЕУ и САД у БиХ Србима су одавно „кристално јасни”, али да извини екс екселенција, имају и Срби неке своје интересе, а српски не угрожавају ваше, него ваши српске. Због накнадних мудровања Марфија је ишамарао и Авдо Авдић, а на јубиларном Дејтону заменик државног секретара САД Ландау: „О БиХ треба да одлучују једино народи који тамо живе!”

Него откако је Марфи невољно отишао из босанског вилајета у америчку пензију, ствари су се промениле, без обзира на то што Мерц и Макрон, Бајденови европски следбеници, и даље Додику шаљу потерницу. У давна времена султан распадајућег царства је вођи српских устаника Милошу у невакат послао катил ферман. А овај је хаберџији: „Врати султану ферман и поручи му да на пејперу изреже округлу рупу, а онда га себи натакне на ону ствар.” На Великој порти у Стамболу то нису назвали Милошевом запаљивом реториком и расписали потерницу.

*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа