Srbija u Odesi: Politika prisutnosti

U nedelji koja se završava uz veliku nesigurnost na Bliskom istoku i početak otvorenog sukoba Izraela i Irana, jedan događaj je privukao pažnju Evrope, pa donekle i naše javnosti. Četvrti Samit Ukrajina – Jugoistočna Evropa okupio je u Odesi ovoga puta predsednik Ukrajine, predsednik Zelenski, nakon istoimenog samita u Grčkoj, Albaniji i Hrvatskoj.

Sa našeg zapadnog Balkana u Odesi su bile Albanija, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija, kao i Rumunija, Moldavija, Bugarska, Grčka, Hrvatska i Slovenija iz Evropske unije i zemalja koje žele da joj se pridruže. Samit Ukrajina – Jugoistočna Evropa je i sazvan prvi put u Atini avgusta 2023. sa porukom da se region Jugoistočne Evrope ujedinjuje za mir i stabilnost, dok pruža podršku ukrajinskom državnom suverenitetu i ubrzava integracije Ukrajine i zemalja istočnog partnerstva sa Evropskom unijom.

Ne treba zanemariti ni činjenicu da je Odesa bila pod napadom Rusije dronovima i raketama samo par dana pred samit, da su državnici išli u grad koji je pod pretnjom, što je lični čin državničke odgovornosti.

Našoj javnosti treba pojasniti i činjenicu da Ukrajina, kao ni ukrajinski narod nisu ništa nažao učinili Srbiji kroz istoriju, bilo dalju, bilo ovu istoriju koja se danas piše.

Postavlja se pitanje, dok sukob još uvek traje u Ukrajini, šta može Srbija učiniti?

Odlazak predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Odesu, na samit posvećen ukrajinskoj formuli mira, nije bio ni udobna ni laka odluka, ali je bio potez državnika koji zna da se tišina u ključnim trenucima ne oprašta, kao i da postoji potreba da Srbija bude tamo gde se razgovara.

Srbija je dobrodošla u Ukrajinu, u Odesu, gde je zvaničnike dočekao Volodimir Zelenski. Pored zajedničkih sastanaka, Zelenski je organizovao i niz bilateralnih sastanaka, između ostalih i sa predsednikom Srbije. Ovo ujedno predstavlja i odlazak prvog zvaničnika Srbije u Ukrajinu od početka agresije 15. februara 2022. godine.

Mnogi bi želeli da Srbije bude izolovana, ali neutralnost i principijelnost ne znače nužno i izolaciju, naprotiv.

Srbija je u prethodnim godinama jasno glasala i stala uz Ukrajinu u ogromnoj većini rezolucija u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, kao i na drugim međunarodnim forumima. Srbija je ostala neutralna po pitanju uvođenja sankcija Rusiji i najvišim ruskim zvaničnicima, stav koji je branila i odbranila principima, u ne baš lakom okruženju zemalja članica Evropske unije.

Prisustvo u Odesi pokazuje da Srbija neće dopustiti da joj drugi određuju geopolitički prostor, da je svrstavaju i da joj određuju granice spoljnopolitičkog uticaja i interesa.

Samit u Odesi je fokusiran na Povelju UN, teritorijalni integritet Ukrajine i mirno rešavanje sporova. Iza svega toga Srbija može i mora stati. Ne možemo tražiti poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije, a ignorisati iste principe kod drugih.

Nakon svih naših ratova devedesetih, Srbija nije saveznik rata, već partner u miru. Tu su i misije naše vojske u mirovnim snagama UN u Demokratskoj Republici Kongo, Libanu, na Kipru, u Centralnoafričkoj republici, na Sinaju. Sada je 2025. godina, 30 godina je prošlo od Dejtonskog sporazuma koji je doneo mir u Bosnu i Hercegovinu, više od četvrt veka je prošlo od bombardovanja Jugoslavije i vreme je da se ide dalje, sa svim tim iskustvima iz prošlosti. Tako treba čitati i poruku iz Odese da će Srbija pomoći rekonstrukciju ratom razorene Ukrajine. Time se šalje poruka da je Srbija dobro prepoznala i osnovnu vrednost Evropske unije – solidarnost. Voleo bih da vidim više solidarnosti i sa razorenim gradovima u bivšoj Jugoslaviji i manje dnevnopolitičkih strelica između neprijatelja devedesetih. Život je otišao dalje, Evropa je otišla dalje i to se mora svakodnevno ponavljati. Izazovi su danas negde drugde.

Prisustvo na skupu u Odesi šalje jasnu poruku da Srbija ne podržava agresiju na Ukrajinu i to je dobro pročitano i u evropskim medijima, od Rojtersa koji je dao dobar ton do drugih koji su tu vest preneli.

Dolazak Srbije u Odesu otvara vrata Briselu, ali nije kalkulantski potez, već određenje i nacionalni interes Srbije da, uz reforme u oblasti vladavine prava, medijskih sloboda, izbornih prava, može biti značajan i pouzdan partner Evropskoj uniji.

Srbija se često nalazi na raskrsnici, od nje se ne traži mnogo, već samo najosnovnije. Traži se poštovanje zakona, Ustava i svih vrednosti iza kojih stoji Evropska unija. Nisu to velika očekivanja, već normalnost koju građani Srbije zaslužuju.

Samit u Odesi bio je prilika da se ta složena pozicija pretoči u konkretan politički gest: pokazati da se Srbija ne boji da stane tamo gde joj je mesto.

Neće ova poseta promeniti odnos sila, ali može promeniti sliku o Srbiji da nije pasivni posmatrač rata, već aktivni učesnik mirovnih razgovora i planiranja budućnosti. Da je država koja, iako mala, ne sedi po strani dok Evropa traži rešenje za rat u svom dvorištu.

U našim političkim debatama često čujemo: „Nećemo na Zapad, nećemo na Istok, hoćemo svoje.” Samo što to „svoje” podrazumeva da znaš gde ti je mesto. Vučićeva odluka da ide u Odesu jeste upravo to – politika prisutnosti, a ne politika izgovora.

Oni koji sumnjaju u iskrenost ovog poteza, treba da se zapitaju šta bi bila alternativa? Da ostanemo nemi u trenutku kada se svet okuplja oko Povelje UN, teritorijalnog integriteta i prava na mir?

Biti prisutan znači biti odgovoran, a dijalog nikada nije slabost.

*Pravnik, stručnjak za ljudska prava