Turista na obali dnevne sobe

Dok komšija iznad mene puni gepek svog karavana za Grčku, kao da seli arhiv Jugoslavije, ja se opušteno zavaljujem u plastičnu stolicu na terasi, otvaram kiselu vodu iz zamrzivača i klimam glavom. Ne zbog sunca, nego zbog otkrovenja: Beograd je moje letovalište. Bez pasoša, bez vinjete i bez svake sumnje.

Nekada se znalo, kad kažeš da ideš na more, pola komšiluka ti maše, druga polovina se pravi da nije ljubomorna, a tvoja žena, prijatelju, već dva meseca nosi šešir po kući, da ga „razgazi” za Hanioti. Danas, međutim, ne ideš nikud. Ne zato što ne voliš da putuješ, nego zato što ti je za nedelju dana u Crnoj Gori potreban budžet jednog manjeg srpskog ministarstva.

I tako se pojavio novi fenomen – stejkejšen, što u slobodnom prevodu znači „nema kinte, brate, ajde da letujemo kod kuće”.

Vidim da ovo postaje svetski trend, a kako sam tri nedelje starog odmora koristio baš tako, motajući se oko kuće i upoznajući Beograd, koga se sve manje sećam, nadmeno sam konstatovao kako sam jedan od prvih koji ga je uspostavio. Čudno da me nisu pozvali da im napišem manifest. A i da jesu, ne bi imali toliko da me plate.

Zaista zvuči kao da je ovo smislio neki pi-ar ekspert koji je prethodno diplomirao književnost, ali lošu, i doktorirao pakovanje kofera bez dna. Kakvi su obično ženski. To znači da se dotičnom čoveku smučilo da se sprema na letovanje kao da mora da se sunča u Mariupolju. Biranje aranžmana i destinacije sa ženom je predvorje razvoda. Moja bi da obiđe čitavu Evropu za deset dana, ja bih zabo šestar u ležaljku i ne bih izlazio iz začaranog kruga, prečnika 100 metara.

Kako se inače držim principa da stari odmor koristim krajem maja i početkom juna, kada su aranžmani najjeftiniji i kada je mudrije boraviti u Španiji, Italiji ili u Grčkoj nego u Mataruškoj Banji, moj ideal apsolutne slobode je ideja da se ponašam kao turista u sopstvenom gradu.

Ima nečega i u lokaciji, odnosno adresi prebivališta. Lako je meni. Najbolji kafići, klubovi i hoteli su mi u kraju. Zato se držim logike. Ako pola sveta hoće da mi svrati u komšiluk u strojevom koraku nemačkih ili kineskih turista, sa vodičem koji drži kišobran visoko, da se ne izgube, zašto bih tokom ranog leta odlazio bilo gde? Ko me prepozna kako izlazim iz „Maksija” s punim kesama i odmaram ranjenu dušu u fensi kafiću, znaće o čemu pričam. Konobari naročito. Poznaju me, znaju šta pijem i ne moram čak ni da ih pozovem. Piće stiže samo, kao da je produženi espreso bez mleka veštački inteligentan.

Ako baš želim da se naputujem, obučem bermude i japanke i odem u muzej koji sam ignorisao poslednjih godina, jer sam mislio da su svi eksponati već odavno umrli i mirno počivaju u podrumu. Kad ono, nisu.

Nekad smo letovali na Hvaru ili u Rovinju, kasnije na Sitoniji. Danas letujem u svojoj dnevnoj sobi. Sreća da mi je balkon na zapadu, pa mogu da uhvatim „zlatni sat” za ćerkin „Instagram”. U zamenu za luksuz smeštaja u bilo kom stranom letovalištu, moj stan je daleko bolji. Uz uslov da ga ove godine konačno okrečim, zamenim plakare, kupim televizor od 75 inča i potamanim komarce koji nadiru sa Dunava.

Ko ne zna šta je odmor kod kuće, taj ne zna šta je biti u zen-fazi, ili po japanskim mudracima, nositi crni pojas, deveti dan. Nema stresa zbog pakovanja. Pasoš ne mogu da zaboravim, jer ne idem nigde. Ne čekam satima na granici. Ne moram da slušam komšiju iz apartmana kako hrče kao astmatični grizli. I što je najlepše, uvek znam gde mi je toalet. To je luksuz koji se često potcenjuje.

Na kraju krajeva, možda je stejkejšen samo podsetnik da čovek može da menja ugao gledanja na meridijan gde se nalazi. Ili da se napije dovoljno da zaboravi gde je. Oba recepta savršeno funkcionišu, proverio sam na izuzetnom pouzdanom uzorku. To jest, na sebi!

Beograd leti nije isti grad. Isprazni se kao oval pečenja pred gostima iz unutrašnjosti. Ostanu samo oni poput mene koji nisu „otišli na more”, već su „odlučili da se odmore od gužve”. Ostanu penzioneri, kućni ljubimci, i mi, samozvana gospoda koja ne robuju trendovima. U prevodu: sedimo kod kuće jer nismo stigli da „uhvatimo rani buking”. Da se odmah razumemo, slab sam s internetskim novotarijama.

Recimo, nisam bio na Adi Ciganliji deset godina. Ni dan duže, ni dan kraće. Kao da sam nekome dužan kafu, pa bežim da se ne sretnemo. I tako sam, sa kačketom koji sam kupio još u vreme Mlađana Dinkića, krenuo na Adu. Uključio sam gugl mapu u kolima, da proverim da li je Ada još tamo. I jezero i Dražin grob! Nisam pošao kao rekreativac, nego kao arheolog. Ada, je, hvala Bogu, živa i zdrava. Više liči na mondensko jezero nego na ono mesto gde sam kao klinac plivao između teta i čika koji jedu napolitanke i sede na ćebetu. Bez suncobrana i krema za mazanje. Čudno kako tada od silnog sunčanja nisu postali ražnjići. Valjda tada sunce nije grejalo? Ili proizvođači krema za zaštitu od UV zračenja imaju izvestan uticaj na medije kroz oglase? Gledam u daljinu. Ljudi voze bicikle, rolere i džogiraju, kao da im neko plaća po pređenom kilometru. Kažu da je Ada u rano leto pretrpana, ali meni je delovala kao Ženevsko jezero za siromašne. Tišina, priroda i vlasnici kafića koji naplaćuju ležaljku kao da mi prodaju kvadratni metar na Novom Beogradu.

Obišao sam i bivše krajeve gde sam odrastao, Karaburmu i novobeogradske blokove. Nisam ih prepoznao, niti sam znao da je Beograd ovih godina dobio piramide u novogradnji! Toliko zgradurina, da se pitam kad smo postali Egipćani. I ko su srpski Keopsi?

I Kalemegdan je dugo čekao da mu se vrati njegov nestašni sin. I jesam. Leti deluje kao da je zamrznut u vremenu. Sve je usporeno, toplo, a istorija šapuće kroz topove koji više ne plaše ni decu. I dok šetam stazom kraj „Pobednika”, shvatam da je to moj lični Akropolj i moj vidikovac u Monte Karlu. Samo sa boljom ćevabdžinicom, 300 metara dalje. Toga kog brata princa Alberta nema.

Nema ni gužve, jer svi su u Budvi. Oni koji nisu, sede oko mene, kao zaverenici. I dišu u istom ritmu letnjeg beogradskog laganog džeza. Ko hoće narodnjake, neka ide na splavove.

Ipak je „Dorčol” zakon, što bi rekao stari lav Džej. Uveče se vratim kući i spavam u svom krevetu, bez klimavih madraca i klime koja drnda kao kombajn na leru iz 1973. godine. Komarci su isti, ali se bar dobro poznajemo. Gde će da udari drug na druga?

Neka svi ostali gledaju slike sa Ibice, ja imam sliku sa terase i pogled na lokalnog mačora koji se sunča na kontejneru. A to, dame i gospodo, nije destinacija. To je filozofija.

Nego, bliži mi se veliki letnji godišnji odmor. Samo što nije. Da li ću popustiti pred porodičnim pritiscima, iako nisu u skladu sa međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima i ugrožavaju moj kul teritorijalni integritet? Naravno da hoću.

Čemu onda ovaj tekst? Da duboko udahnete zagađen beogradski vazduh, kad se vratite. Ništa tako lepo ne miriše u zoru!