Može, al’ samo u žutom kaputu

„Propast jednog grada, ruševina jednog društva. Nekadašnji prvak Evrope KK Bosna, simbol Sarajeva i BH košarke, neće igrati ABA ligu i pored sportskog plasmana. Nema dvorane. Nema para. Nema sistema. I najgore – nema volje. Sramota!” Ovo je naslov s podnaslovima komentara objavljenog polovinom juna u sarajevskom „Avazu”, a ne u Banjaluci, Beogradu, pa je pun gneva i samosažaljenja, a ne pripisanog likovanja.

Danijal Hadžović, poznati sportski novinar, objektivno piše o sarajevskom, republičkom i jugoslovenskom ne samo sportskom uspehu, kad je Bosna postala prvi naš košarkaški klub koji se popeo na krov Evrope u konkurenciji tada najjačih italijanskih klubova u kojima je igrao legendarni kolos Dino Menegin, moskovskog CSK, madridskog Reala...

Jugoslovenska reprezentacija jeste već tada redovno pobeđivala italijansku i špansku i dobro se nosila s ruskom, odnosno sovjetskom, ali klupsko takmičenje je bilo nešto drugo. U konkurenciji s bogatijima, koji su imali i širu igračku bazu i za koje su već igrali stranci, beli i tamnoputi, a u našim klubovima još ne, pa su svetski stručnjaci mudrovali čak o nekim antropološkim predispozicijama visokih i koščatih Dinaraca iz Crne Gore, Hercegovine i Dalmacije. Ipak, istina je da se KK Bosna probila i kadrovima izvan BiH. Dugogodišnji predsednik kluba Vukašin Vule Vukalović bio je iz Crne Gore, sportski direktor Uglješa Uzelac bio je Ličanin, Boša Tanjević, najpre igrač i potom legendarni trener šampionskog tima, stigao je iz Srbije, Žarko Varajić, koji je u finalnu Kupa evropskih šampiona u Parizu postigao 40 koševa, došao je iz Crne Gore, kao i tada vodeći centar Evrope Rašo Radovanović.

Najpopularniji, ako ne i najbolji među njima, bio je rano preminuli Mirza Delibašić. Dete Bosne u pravom smislu reči bio je, pre nego što je postao čuveni pevač „Indeksa” Davorin Popović Pimpek, koji je odrastao preko puta FIS-a, gde je stasao ovaj klub pre izgradnje „Skenderije”, gde je i zablistao. Bio je košarkaški supertalenat, pa je rano primljen u veliku raju dvometraša, ali krhkog stasa, boem, kafana, nesportski život, ostao je „samo” maskota Bosne. U pravu je bošnjački novinar Hadžović kad u nastavku piše: „KK Bosna, nekadašnji prvak Evrope, simbol Sarajeva i BH košarke”, ali su je proslavili i Srbi iz Srbije, Crne Gore i Like. Zato je bio i gradski, i republički i jugoslovenski, a sada je kantonalno bošnjački s ponekim kupljenim strancem, što je nedovoljno da bi se nosio i sa Širokim iz Herceg-Bosne, a kamoli s prvacima evropskih liga. A onda dolazi ono najzanimljivije Hadžovićevo u „Avazu”: poređenje sa Republikom Srpskom, odnosno Banjalukom.

„Sramotno? Ne, to je preblaga reč. A onda dođemo do ironije sudbine: dok Sarajevo nema uslove da opstane u regionalnoj košarci, Laktaši – opština s nekoliko sela – imaju klub, dvoranu, infrastrukturu i redovno igraju ABA ligu. Zahvaljujući Miloradu Dodiku. Igokea osvaja BH prvenstva već dugi niz godina. Borac iz Banjaluke – opet uz podršku Dodika – stigao je do osmine finala Konferencijske lige i inkasirao milione. A Sarajevo, koje se decenijama kune u svoje ’intelektualne kapacitete’, u praksi isporučuje samo propadanje.”

Ne pamti se da je iz muslimanskog Sarajeva pismeno odaslato toliko komplimenata Miloradu Dodiku još od vremena pre dvadesetak godina, kada su ga kao veštog, pragmatičnog privrednika priželjkivali za predsednika Saveta ministara BiH uz foto-portret na naslovnoj strani „Slobodne Bosne”. A pošto su otkrili da on jeste bivši reformista i aktuelni socijaldemokrata, ali je i Srbin, ništa manje nego što je glodur Senad Avdić – Bošnjak, bili su toliko razočarani i besni da su ga, evo, čak stavili na poternicu, kao otelotvorenje svih njihovih nevolja. Da li je Hadžovićevo divljenje za Dodikove preduzetničke poduhvate indikator novog zaokreta u odnosima prema Srpskoj? Nipošto!

Prema komentaru u „Avazu” ispada da se za KK Bosna, „Skenderiju” i „Zetru” autor i ne bi toliko sekirao da nema većih, novih i boljih u Laktašima. Nije što u njih nejma il’ što je otišlo u helać, nego što ima u „manjem entitetu”, u „opštini od četiri sela”, što je to napravio traktorista Laktašenko. A u neuspelom spasavanju KK Bosna, ističe Hadžović, učestvovao je Elmedin Dino Konaković, sarajevski fakin i aktuelna bošnjačka politička perjanica na funkciji ministra spoljnih poslova BiH, poznat po tome što ne može da se seti šta mu je bila tema diplomskog ispita i ko mu je bio mentor ili bar član komisije.

Bošnjacima je za sve njihove probleme u BiH i dalje kriv Beograd. Naprotiv, ni u Banjaluci, pogotovo u Beogradu, ljude uopšte ne zanimaju „Skenderija”, „Zetra” i slični olimpijski objekti, iako su zajedničkim parama iz samodoprinosa građana –Muslimana, Srba i Hrvata, sagrađeni za Olimpijske igre. Ne traže trećinu vlasništva, ne traže pravo na ravnopravno korišćenje, ne traže da se ti objekti održavaju, nego su sagradili svoje u Laktašima. Nisam nikad ni čuo ni pročitao da u Banjaluci sportske ili druge uspehe Republike porede s rezultatima bošnjačkih kantona, pa da npr. kažu: „Evo sada je Igokea prestigla nekad evropskog šampiona KK Bosnu, predratni drugoligaš FK Borac je sada ispred starog prvoligaša FK Sarajeva. A kamoli da kažu: KK Bosna je bila na košarkaškom krovu Evrope zato što su tamo bili Srbi Vule, Boša, Žare, Rašo, a ne Mirza i drugi. Za Sarajevo, međutim, nije problem što je KK Bosna u drugoj ligi, što nema više halu za međunarodne utakmice, što je FK Sarajevo palo na dno lige, nego što je u srpskoj selendri Laktašima bolje.

Kada novinar Danijal Hadžović hoće da izrazi da je Sarajevo dodirnulo dno dna ne samo u košarci nego i kao društvo, onda mu je komparativ Banjaluka. A onda, da bi ujeo za srce odgovorne za zlu sudbinu sarajevskog sporta i društva, gura im pod nos omraženog Dodika kao primer za uzor. Ni Dodik ni sportska javnost u RS neće to, međutim, doživeti kao kompliment, neće likovati, neće ni komentarisati naprosto zato što ih takva poređenja ne interesuju, ne osećaju ni konkurenciju ni rivalitet sa Sarajevom. Njih interesuju beogradski Zvezda i Partizan, a Mile, tvorac Igokee, ali i stari partizanovac, da bi povezao levu i desnu srčanu pretkomoru bio je napravio neku „paralelnu i recipročnu specijalnu vezu” između dva prekodrinska kluba. Ne zna se koliko je to zaživelo u praksi, ali je u skladu i s Dejtonom i s Deklaracijom Svesrpskog sabora. A Sarajevo, mikrokosmos SFRJ, postalo islamski kosmopolis.

Hadžoviću i „Avazu”, kojima je na srcu celovita, jedinstvena multi-kulti BiH, nije, međutim, palo na pamet da „sunovrat KK Bosne, grada i društva” zaustave obraćanjem Dodiku na adresu u ona „četiri sela” u „manjem entitetu” s komšijskom molbom za sportsku solidarnost. Sigurno bi im besplatno iznajmio halu i pomogao da naprave svoju, a to bi bio prvi korak u međuentitetskoj saradnji. Ali, molba Dodiku, igranje KK Bosna u dvorani u Laktašima pred srpskom publikom tek bi bila najveća sramota za muslimansku javnost prestonog Sarajeva i njegove umišljene intelektualne kapacitete. Imaju oni svoga Šmita, koji im je obećao da će uhapsiti predsednika Srpske i oteti javna dobra „privremeno okupirane genocidne tvorevine” sve sa sportskim dvoranama.

Epilog! Hadžovićeva provokacija je upalila: čim je napisao da je Dodik bolji, trojka na vlasti rodila je pare za rekonstrukciju hale u Skenderiji. Tako je Dodik, i ne mrdnući prstom, ipak doprineo rešenju. A za pouku Hadžoviću, kad su Dimitrija Rupela, uglednog slovenačkog intelektualca i prvog ministra spoljnih poslova nezavisne Slovenije, upitali šta su Slovenci dobili secesijom od SFRJ, odgovorio je: „Ništa, sem što za svoje probleme više ne možemo da krivimo Beograd.” Elem, i Bošnjacima je najbolje da gledaju svoja posla, da se uzdaju u se, da ne vire preko plota, da se ne porede, da ne zavide, da se ne raduju da komšiji crkne krava, kao što ni drugi više ne obraćaju pažnju na njih. KK Bosna, prvak Evrope, pripada jednom drugom vremenu i drugačijem Sarajevu, te se više ne može ponoviti. Ili kako se tada govorilo u sarajevskom slengu: Može, al’ samo u žutom kaputu.

*Profesor emeritus