Poljska se naoružava u očekivanju novog rata

Poljska se sprema da preuzme vodeću bezbednosnu ulogu u Evropi. Posle Nemačke, koja je tokom godina hladnog rata bila glavi vojni punkt SAD, pomeranje NATO-a ka istoku otvorilo je potrebu da i glavnina zapadnih oružanih snaga priđe Rusiji. Graničeći se sa Belorusijom i nadomak ruske enklave Kalinjingrada, zemlja Šopena, Marije Kiri, pape Jovana Pavla Drugog i još mnogih velikana pretvorila se u 21. veku u vojnu ispostavu Zapada. Aktuelni rat u Ukrajini samo je zacementirao ovo stanje. 
Priče o mogućem novom velikom ratu koji je bez učešća Poljske, bilo kao žrtve, bilo kao direktnog učesnika, prosto su nezamislive, uvek nailaze na zainteresovane slušaoce. Otkako je zapadni deo našeg kontinenta prepušten sam sebi, bez čvrste američke kontrole, nekadašnje surevnjivosti sve više ponovo izlaze na videlo. Pogotovo između Engleza i Nemaca. Preusmeravanje pažnje na Istok, na Rusiju, više ne izaziva željeni efekat. 
U nekoliko proteklih godina Poljska je počela ubrzano da se naoružava, da modernizuje svoju vojsku, ali i vojnu industriju, po najnovijim zapadnim standardima. Ovde priče o problemima sa opterećenjem državnog budžeta, jednostavno, nisu aktuelne. Prema zvaničnim podacima, odvajanja za odbranu koja su još 2021. iznosila 15,3 milijarde američkih dolara skočila su u 2024. na čak 38 milijardi. 
Ovo je izazvalo opravdan oprez, ne samo najbližih suseda nego i šire. Posebno ako se zna da je sve izvedeno uz veliku blagonaklonost neevropskih SAD. Ukratko, odluka Amerikanaca da se u izvesnoj meri distanciraju od Starog sveta i okrenu sebi na planu ratovanja i nije baš tako definitivna. Po svemu sudeći Varšava se, polako ali sigurno, pretvara u ključnog vojnog saveznika Vašingtona u ovom delu sveta. 
Zemlji na obali Baltičkog mora oružani sukobi nisu strani. Iako su se često završavali nepovoljno. Pomenimo samo Poljsko-teutonske ratove (13. vek), rat protiv Moskve (14–17. veka), protiv Turske (15–17. veka), Napoleonove ratove... Posebno tragični su bili ishodi dva svetska sukoba u dvadesetom veku. U Prvom ratu (1914–1918) ova zemlja faktički nije ni postojala kao nezavisna, bila je podeljena između tadašnje Ruske Imperije, Austrougarske i Nemačke. Ratujući u tri različite armije, ipak je ostala bez oko 450.000 duša, uz šta su išla masovna razaranja, posebno na istočnim prostorima. 
Drugi svetski rat (1939–1945) bio je još pogubniji i odneo je više od šest miliona života, ili oko 17 procenata predratnog življa, od čega je polovina bila jevrejskog porekla. Glavni grad Varšava uništen je gotovo u potpunosti. Zemlja je po pristiglom miru dospela u sferu uticaja tadašnjeg Sovjetskog Saveza, sve do raspada Varšavskog pakta 1. jula 1991. Ipak, za Poljake najvažniji je bio period bez masovnih stradanja. 
Upravo stoga mnogi se danas pitaju zašto bi se ova zemlja uplitala u bilo kakav novi sukob. Odgovor svakako treba tražiti u činjenici da naoružanje (uglavnom dospelo iz Amerike) već uveliko postoji, da je poslednja nesreća, ona s kraja prve polovine prošlog veka, uveliko zaboravljena, kao i da su teritorijalni apetiti pojedinih političara u Varšavi porasli. A, po mnogima, Evropi svakako predstoji još jedno „teritorijalno prepakivanje”, za šta svakako treba biti pripremljen. 
Poljaci su poznati kao vrhunski ratnici. Istorija pamti Boleslava Hrabrog (10–11. veka), Vladislava Jagela, koji je potukao teutonske vitezove kod Grunvalda 1.410, što se smatra jednom od najvećih bitaka srednjeg veka u Evropi. Poljski husari, elitna konjica, pobeđivali su tokom 16. i 18. veka... Ipak, teško je reći da je ovdašnji živalj toliko naklonjen ratovanju. Pre će biti da su se okolnosti poigrale sa sudbinom i zemlje i naroda. 
Ipak, da li su Poljaci zaista spremni da ratuju, posebno ako znaju da je to u interesu nekih drugih, uključujući i NATO? U državi čiji severni deo izlazi na Baltičko more svesni su da im okruženje za neku novu avanturu baš i nije pogodno. Bilo kakav vojni sukob u ovom delu Evrope značajno bi se reflektovao na privredu, a time i na standard građana. To se već oseća usled vojnih dejstava u susednoj Ukrajini. Nema sumnje da je to razlog za veoma malu podršku većem uplitanju u nevolje preko granice. 
Sa druge strane, Poljska je u okviru Poljsko-litvanske unije već pod sobom držala ne tako male ukrajinske prostore. Slične aspiracije nisu minule i jasno su iskazane u mnogim istupanjima ovdašnjih političara. To, naravno, ne znači i da su sami Poljaci naklonjeni povratku stare slave, o čemu kazuje podatak da upućivanje njihovih momaka na ratište u komšiluku podržava svega oko osam odsto građana.