Od čoveka nema uzvišenije istine

Faraon i Mojsije ilustruju dva suprotstavljena određenja čovekovog bića. Trajni sukob ova dva usmerenja nije samo metafizičko i duhovno pitanje, već ima jasnu formu u sferi političke filozofije i svakodnevnog društvenog života. Ovu raspravu mogli bismo da pratimo iz perspektive različitih studijskih disciplina. Opredelićemo se za analizu sledeće nedoumice. Čovek ne može da se razvija u univerzumu istovremeno kao primarno i kao plemenito biće. U prvom slučaju, čovek kao primarno biće sebe smatra istinom i sam određuje šta je istina. U drugom slučaju, čovek sledi istinu i veruje da će plemenitost i čistotu svog života unaprediti u meri u kojoj bude privržen istini. Shvatili smo da ključni značaj ima zapravo pitanje odnosa čoveka i istine. Šta je čovekova uloga u životu: da otkrije šta je istina ili da stvara istinu? Ako je čovek biće koje treba da otkrije šta je istina, onda se može očekivati da će on delovati u skladu sa svojim saznanjem o istini. Ukoliko pak budemo smatrali da je čovek merilo istine i da je istina smislena samo u odnosu prema njemu i njegovoj volji, što znači da će istina biti ono što on želi, onda govorimo o čoveku koji ne otkriva istinu već je krije i stavlja u drugi red. Ono što je takvom čoveku od prvorazrednog značaja jeste njegovo primarno ja, a upravo tako se ponašao faraon. 
Uočićemo da se faraon ipak bitno razlikuje od čoveka koga u međunarodnim konfliktima određujemo kao primarno biće. Faraon je svoju dominaciju dokazivao u svetu mitskih bića. Isticao je da je on uzvišeniji od svih drugih božanstava. Mojsije ga je podsećao da iznad tog imaginarnog sveta egzistira neograničena realnost, koja je jedini izvor moći. No, faraon nije mogao da podigne svoje kognitivne sposobnosti do nivoa objektivnih metafizičkih realnosti i pao je u svet mitologije. Moderni čovek nije ostao na nivou faraona i nastavio je da pada u ontološkoj hijerarhiji. Strukturu njegovog pada kratko ćemo skicirati u nekoliko narednih redova. Cilj nam je da pokažemo da čovek u sukobima u današnjem svetu postaje ogoljeni faraon i da shvatimo koja teorijska platforma njemu daje mogućnost da radikalno ogoli formu svog nasilničkog ja. 
Moderni čovek je najpre pokušao, okrenuvši leđa fenomenima iz sveta religije i mitologije, da racionalnim pojmovima obrazloži i prosvetli sve dimenzije i aspekte svog postojanja. Relativno brzo su se uočile bitne slabosti racionalizma i prosvetiteljstva u kojima racionalni pojmovi nisu imali utemeljenje u višim metafizičkim principima. Usledio je novi pad i naučno znanje, u svojoj empirističkoj definiciji, ostalo je bez religijskih, metafizičkih i racionalnih korena. Već u prvoj polovini 20. veka postalo je očigledno da naučno znanje, u svom redukovanom određenju, krije u sebi strukturni skepticizam i da naučnik bez podrške metafizičkih principa neće imati nikakvu mogućnost da dođe do istine. Nauci je nametnuta nova, pozitivistička definicija i prema njoj nauka, suštinski oslabljena, gubi epistemološku moć da otkrije istinu. Konačno, čovek dobija priliku da se pojavi u ulozi ogoljenog faraona i da trijumfalno obznani da u stvari nema istine izvan njega, već da je on izvor i merilo istine, realnosti, vrednosti, prava i pravde. Njegova volja i moć biće uzvišenije od svake istine, samim tim što sada on određuje šta je istina. 
Kad su nam filozofi nauke i postmodernistički filozofi, i naravno Niče pre njih, govorili o skepticizmu u temelju pozitivističkog znanja i o primarnosti čovekove volje i moći u odnosu na naučno znanje, nismo smeli da budemo ravnodušni. Bilo je očigledno da ove diskusije neće ostati zatvorene u krugovima filozofskih i akademskih diskusija na nivou teorijske kulture. Naprotiv, teorijska kultura uvek određuje najbitnije promene u sferi opšte kulture. Zato ovaj tekst sadrži upozorenje da u slučaju međunarodnih konflikata čoveka danas ne može obuzdati nikakvo naučno saznanje, jer nauka i saznanje nastaju u okrilju njegove volje. Nauka je ponižena i ona više ne dobija priliku da objasni šta čovek treba da bude, samim tim što su vrednosni sudovi proglašeni nenaučnim sudovima. Štaviše, nauka je dobila instrumentalnu ulogu i prinuđena je da služi političkoj moći. Jer ako u svojoj pozitivističkoj definiciji sadrži isključivo proverljive sudove, onda ne može da prosuđuje o vrednostima i o politici. A politika će i te kako moći da donosi sud o nauci i da je nemilosrdno usmerava u skladu s interesima dominantne moći. Prema spomenutim filozofskim principima, danas ne postoji nijedna istina koja bi mogla da bude uzvišenija od čoveka. On ne stremi vrednostima iznad sebe. Takođe, ni na nivou njegovog postojanja nema nijednog drugog istinitog ili čak mitološkog fenomena kojem bi on morao da se suprotstavi. On u sukobima u svetu nije običan faraon, već ogoljeni faraon u svojoj najnasilnijoj formi.
Zaključićemo da se dugoročna rešenja međunarodnih konflikata i opšte krize u današnjem svetu moraju ponuditi u sferi teorijske kulture. Potrebno je da se jasnije govori o bitnim slabostima i ograničenjima filozofskog stava o primarnosti volje i moći u odnosu na naučno znanje i vrednosti. Nove definicije naučnog znanja u kojima se diskredituje kognitivni autoritet metafizičkih, religijskih i racionalnih principa neće čoveku doneti trajni prosperitet i mir. Popularna definicija instrumentalnog naučnog znanja ne traje ni dva veka, ali je dominantna i ekskluzivna. Ta ekskluzivnost mora se kritički preispitati na utemeljenoj metodološkoj platformi kako bismo dobili priliku da suštinu naučnog znanja i istinski, a ne veštački, mir potražimo u dubljim i prefinjenijim kognitivnim sferama teorijskog i praktičnog razuma, u stadijumu plemenitosti i čistote čovekovog bića.

 *Član Saveta osnivača Centra 
za religijske nauke Kom u Beogradu, doktorirao na Međunarodnom 
univerzitetu el Mustafa 
u iranskom gradu Komu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista