Između zlostavljanja i društvene ravnodušnosti

„Tužni tigar” autorke Než Sino je još jedna priča o seksualnom zlostavljanju dece, ali originalno ispripovedana i obogaćena referencama iz literature, filozofije ipsihoanalize Knjiga „Tužni tigar” francuske književnice Než Sino, koja je prošle godine osvojila nagradu Gonkurov izbor studenata Srbije, objavljena je ove godine na srpskom u izdanju kuće „Booka” u prevodu Olje Petronić. Roman je zasnovan na istinitoj priči autorke koju je u detinjstvu seksualno zlostavljao očuh, ali prevazilazi običnu pripovest. Eksperimentalni stil Než Sino – memoarsko štivo protkano rasvetljavanjem slojeva zlostavljanja i društvene ravnodušnosti i obogaćeno referencama iz literature, filozofije i psihoanalize – doneo je ovom delu veliki uspeh u Francuskoj, gde je prodato u stotinama hiljada primeraka. Knjiga je dobila brojne nagrade uključujući i „Feminu”, Gonkurovu nagradu srednjoškolaca, književno priznanje lista „Mond”, nagradu „Strega Europeo”, kao i već pomenutu nagradu Gonkurov izbor studenata Srbije.

Dobitnica Nobelove nagrade Ani Erno je rekla da je čitanje ovog dela kao „silaženje u ponor otvorenih očiju” i da vas ono tera da „zaista vidite šta znači biti dete koje je odrasla osoba zlostavljala godinama”.

Než Sino, koja sada ima 48 godina, sa zapanjujućom iskrenošću progovara o višegodišnjem seksualnom nasilju koje je trpela kao devojčica. Njen očuh je na kraju završio na sudu i u zatvoru zbog tog zlodela, koje je delimično i priznao, a ona je napustila Francusku i godinama živela u Meksiku, gde je radila kao profesor književnosti i prevodilac. Sada živi u Francuskoj Baskiji sa kćerkom i partnerom.

U jednom intervjuu je rekla da je zahvalna pokretu „Me Too”, koji je stvorio prostor za glasove žrtava seksualnog nasilja i uznemiravanja, što je i nju ohrabrilo da napiše ovu knjigu. Zapravo, rekla je da je ovu knjigu napisala jer je njen bes nadvladao sramotu.

„Sram nas uglavnom sprečava da iznesemo mišljenje. Ali u meni je tinjao taj bes koji je postao veći od srama. U trenutku kada sednete da pišete, da stvarate, više nemate srama, nemate čega da se plašite, nemate šta da izgubite”, rekla je u jednom intervjuu.

Zanimljivo je da je ovu knjigu, uprkos aktuelnosti teme i uspehu koji je postigla, nekoliko izdavača odbilo da objavi. Svi su imali isti argument – da javnost nije zainteresovana za „još jednu priču o porodičnom zlostavljanju” (podsetimo da je u Francuskoj pre toga veliku prašinu podigla knjiga Kamij Kušner „La Familia Grande”, čija tema je takođe seksualno zlostavljanje deteta, u ovom slučaju dečaka, a počinilac je opet očuh).

„U stvari, tek smo na početku svega što treba analizirati i dekonstruisati u vezi sa ovim problemom u društvu. Razmišljanje o zlostavljanju je veoma teško, ali istovremeno pokušala sam da pokažem vrstu radosti, osećaj moći koji se javlja kada sebi dozvolimo da o tome govorimo”, smatra Než Sino.

Uspeh ovoj knjizi svakako nije donela sama tema, koliko god da je aktuelna, već pre svega stil pisanja koji nije jednosmeran, već više fragmentaran. Než Sino se veoma vešto kreće kroz moralni prostor između perspektive žrtve i nasilnika. Ona spaja svoje iskustvo sa kritikom Nabokovljevog romana „Lolita”, knjige koja se potpuno preklapa sa njenim sopstvenim „mračnim iskustvom”. Za nju „Lolita” razotkriva pravi užas seksualnog zlostavljanja dece: muškarčevu manipulaciju, prisilu i uništenje deteta bez glasa. Delo Nabokova je, po njoj, briljantna demonstracija „mentalne skele” koju silovatelji dece konstruišu da bi opravdali sebe.

U „Tužnom tigru” ona podseća da je Nabokov dvadeset godina nakon izlaska romana, prilikom gostovanja u književnoj emisiji „Apostrof” čuvenog Bernara Pivoa, rekao da Lolita nije nikakva perverzna devojčica već „jadno dete koje guraju u razvrat”.

„Može se pretpostaviti da nije bio svestan razmera fenomena seksualizovanja dece ili naprosto fenomena seksualne eksploatacije dece u krugu porodice, škole, crkve, što se dešava često, ali se o tome govori kao o ekstremno retkom događaju, čudovišnosti, zastranjenju ili je, naprotiv, bio svestan toga i izgradio je slavu na toj skandaloznoj dvosmislenosti”, piše Než Sino o Nabokovu, a podseća i na iskustvo Virdžinije Vulf, koju su zlostavljala njena dva polubrata.

Na kraju, ova autorka postavlja pitanje može li nas književnost spasiti. Priznaje da joj je shvatanje pisanja kao terapije uvek bilo sumnjivo. Štaviše, takvo viđenje da je pričanje o svojoj patnji put ka iskupljenju budi u njoj revolt, jer pravljenje umetnosti od patnje uglavnom vodi u ćorsokak. Ali smatra da onima koji pišu o svojoj patnji književnost omogućava da pristupe teritoriji na kojoj su na izvestan način postali slobodniji. Oslobađa ih to što pristupaju nečemu većem od njih.