Eksperiment nad Srbijom

Narod Srbije uveren je da dobro živi, čak 66 odsto ljudi iskazuje zadovoljstvo životom u celini, zaključak je istraživanja Demostata, objavljenog početkom oktobra prošle godine, koje je izazvalo ogroman bes onih čije poverenje, inače, ova organizacija uživa, ali i prema narodu. Toliki, da je Demostat maltene proglašen za „Vučićevog bota”, a profesor u penziji proglasio je narod neobaveštenim i savetovao edukaciju. S obzirom na sve što nam se već mesecima dešava, čini se da će narod biti „edukovan” sve dok ne shvati koliko loše živi i ne sruši vlast.

Pomenuto istraživanje Demostata brzo je zaboravljeno, budući da se malo potom dogodila stravična tragedija u Novom Sadu, kad se srušila nadstrešnica na Železničkoj stanici i ubila 16 ljudi. A, kako to već godinama gledamo, nema te tragedije koja nije zloupotrebljena u političke svrhe. Ova posebno. Tragedija koja je potresla celu zemlju, svakog čoveka, poslužila je kao povod za sada već osmomesečni haos u kojem svi živimo. Oni koji su, danas je to jasno ogromnoj većini ljudi, samo čekali zgodan povod za destabilizaciju zemlje, zgrabili su priliku. I svim silama se trude da je nikako ne ispuste, ne skrivajući više da iza svega stoji politika i da u toj borbi nema ama baš ničega što, za njih, nije dozvoljeno. Navodni razlog zbog kojeg se sve počelo, smrt 16 ljudi, odavno je zaboravljen.

Početkom juna na sednici Skupštine Srbije advokat i poslanik „Mi – glas iz naroda” Branko Pavlović pitao je vladu kada će preduzeti mere iz svoje nadležnosti da se prekine ovo stvaranje haosa u državi, blokade saobraćajnica, državnih institucija i fakulteta. Konstatovao je: „To je eksperiment s građanima Srbije, do kada će građani koji žele da žive i rade normalno u ovoj zemlji moći da istrpe oduzimanje njihovih Ustavom garantovanih prava, ukoliko država ne bude radila svoj posao.”

I, ako se sve i sa svih strana sagleda, zaista liči na novi eksperiment nad Srbijom. Kažem novi, jer je ovo samo jedan u nizu eksperimenata koje smo mi u ovoj zemlji doživeli i nekako preživeli. Važno je podsetiti samo na nekoliko, zato što upravo zbog njih ovaj poslednji tako dugo traje, jer, koliko god važili, s pravom, za naivan narod, toliko naivni ipak nismo. Bili smo prva zemlja na koju je izvršena agresija NATO-a, bez odobrenja Ujedinjenih nacija, sve je lepo opisano u knjizi „Protivzakoniti ratovi” švajcarskog istoričara Danijela Ganzera. Tada su, na nama, prvi put testirane grafitne bombe, a prvi put je i jedna medijska kuća – RTS, proglašena za legitimnu metu. Prvi put je za naše civilne žrtve upotrebljen termin „kolateralna šteta”, reč godine u zapadnim medijima. Imali smo i uspešnu obojenu revoluciju 5. oktobra 2000. godine, sve o tome kako je organizovana i koliko je para iz inostranstva u nju uloženo lepo je opisao Tim Maršal u knjizi „Igra senki”. A kako smo prošli posle nje, videli smo. Od obećanog meda i mleka koji će da poteku Srbijom čim odu Slobodan Milošević i njegova vlast, dobili smo razorenu zemlju – pljačkašku privatizaciju, zatvorene fabrike i 500.000 ljudi bez posla, uništene domaće banke, razorenu vojsku, reformu pravosuđa, koju je čak i EU proglasila za lošu, a mi dobili sudije i tužioce birane po stranačkim kvotama... I, da, na delu naše zemlje proglašena je nova „država”, sve uz podršku onih koji su nas bombardovali, mada je, kako su nam „oslobodioci” tvrdili, Kosovo i Metohija demokratsko pitanje.

Preživeli smo nekako, ogromna većina nas kojima takozvana tranzicija nije bila majka, ni sama ne zna kako je u tome uspela. Ali, uspeli smo. I, nakon promene vlasti 2012. godine, eksperimenta sa smanjenjem plata i penzija, jer zemlja pred bankrotom nije imala novca da ih isplaćuje, stigli smo do oktobra 2024. godine. I do istraživanja Demostata po kojem je 66 odsto građana Srbije zadovoljno životom u celini, a 11 odsto nezadovoljno. Kaže Demostat: „Natpolovičan broj naroda (54 odsto) izjavljuje da dobro živi, 11 odsto da loše živi, čak 70 odsto ispitanika kaže da je zadovoljno ukupnim kvalitetom svog života i života svoje porodice, a osam odsto da je nezadovoljno.” Protivnike vlasti istraživanje je baš naljutilo, onoliko su se trudili da ukažu da u Srbiji ljudi žive takoreći na ivici gladi, ali najviše se iznervirao penzionisani profesor, koji je kazao da neće da ulazi u istraživanje Demostata, ali se „postavlja pitanje koliko su ti ispitivani ljudi obavešteni”. Kaže profesor da su „neki ljudi u stanju da, zbog interesa, dovedu sve u pitanje, kakvi su to karakteri”. Narod je, dakle, toliko glup i neobavešten da nema pojma kako živi, treba ga obavestiti da mu je loše. Ma šta loše, da je na samrti od gladi. Nije objasnio šta je to sve što su ti koje je Demostat ispitivao spremni da dovedu u pitanje.

Tragedija u Novom Sadu potisnula je u stranu ovo istraživanje, a važno je baš zbog onoga u čemu danas živimo. Pošto se, vrlo brzo, videlo da je tragedija u Novom Sadu samo poslužila kao povod za ostvarivanje nečijih političkih ciljeva. Čijih sve, valjda ćemo jednom saznati, nadam se brzo. U svakom slučaju, opet smo poslužili za eksperiment, jer nigde dosad nisu profesori, deo njih, a oni su organizatori blokada fakulteta, niti su igde na svetu osnovci i srednjoškolci upotrebljeni za rušenje vlasti. Usput, nismo čuli ni glasa od zaštitnika građana o zloupotrebi dece, a ima pomoćnika koji se bavi zaštitom dece, kao ni od poverenice za ravnopravnost o uskraćivanju kršenju prava studenata koji su protiv blokada, ali i građana kojima se uskraćuje pravo na rad i slobodu kretanja. Blokaderi su uspeli da totalno uruše, pre svega, Univerzitet u Beogradu, posledice, u znanju, ali i u ponašanju, po zloupotrebljene osnovce i srednjoškolce, tek ćemo da vidimo u narednim godinama.

Nije se, međutim, uspelo u nameri da Srbija stane, svi pozivi na generalne štrajkove su propali, pa i ovaj najnoviji. Neće ljudi, za bog te pita čije babe zdravlje, da štrajkuju. Znaju, koliko god zaboravni bili, nije tako davno bilo, koliko je teško kad nemaš posao, još kad imaš porodicu... Osim toga, zašto bi štrajkovali kad za to nemaju razloga. Lepo je to, krajem maja, opisao Miša Brkić, žestoki kritičar vlasti, u tekstu „Socijala neće oboriti režim”, sve egzaktni podaci, koji najbolje objašnjavaju zašto je u Demostatovom istraživanju 66 odsto ljudi zadovoljno svojim životom. I Brkić je, naravno, žestoko kritikovan, iako se onoliko nakritikovao vlasti.

E, kad ste već tako nedokazani i kad ne razumete da vam je loše, građani Srbije, ima da vam postane loše. I sad gledamo male grupe ljudi koje, podsticane i od nekih političara, profesora, glumaca, ljudi koji odavno ne žive u ovoj zemlji, uz svesrdnu podršku „nezavisnih” medija kako danima blokadama maltretiraju ljude širom Srbije, pre svega u Beogradu. Njihova poruka mogla bi se sažeti ovako – kad nećete da štrajkujete, mi ćemo vas sprečiti da radite. Videli smo planove za blokadu Ekspa, aerodroma, TENT-a, auto-puteva, da bi se, sami planeri kažu, nanela ekonomska šteta državi.

U „nezavisnim” medijima mogli smo da vidimo da bi, ukoliko bi blokade Beograda potrajale duže, ekonomska šteta, na dnevnom nivou, mogla da se kreće od 1,3 do tri miliona evra. Sagovornici nekako sa žaljenjem ističu da ipak ne bi mogla da se skroz uruši privreda, ali da se uspori, može, i te kako. Biće, kažu, manje turista, pa manja potrošnja, pa nema investicija, pa smanjen BDP... Vlast kaže da smo već pretrpeli veliku ekonomsku štetu, rast je usporen, pa će to uticati i na visinu povišica plata i penzija, niko ko živi od svog rada u ovoj zemlji ne može tome da se raduje. Vlast, pre svega, priča o šteti zbog manje investicija, turista... Štetu koja je nastala, između ostalog, razbijanjem Gradske kuće u Novom Sadu, uništavanjem fasada, prostorija na fakultetima i u školama, razbijanjem kontejnera, đubrijera..., niko ne pominje. Sve ćemo to svi mi da platimo, dakle, osetićemo na sopstvenoj koži, jer ove „sitnice” mnogo koštaju i taman, toliko će biti manje para za nešto od čega bismo svi imali koristi i u čemu bismo uživali. Vlast je, zasad, odlučila da primeni zakon i da prekršajno kažnjava one koji čine sve da Srbija stane. Ne mogu te pare da nadoknade nanetu štetu, ali za početak, i to je dobro.