Glasno ćutanje Picule

Dok je Zagreb 5. jula 2025. bio poprište možda najvećeg javnog prikaza ustaške simbolike u Evropi u poslednjih nekoliko decenija – stotine hiljada ljudi dizale su ruke u zloglasni pozdrav „Za dom spremni” – jedan čovek ostao je nedopustivo tih. Tonino Picula, dugogodišnji poslanik u Evropskom parlamentu i samoproglašeni „čuvar evropskih vrednosti” na Balkanu, nije izgovorio ni reč.

Ćutanje Picule, političara koji gotovo svakodnevno komentariše stanje demokratije u Srbiji i drugim zemljama kandidatima za članstvo u EU, odjekuje glasnije od bilo koje izjave. Njegovo prećutkivanje masovne rehabilitacije ustaške ikonografije u članici Evropske unije nije samo znak političkog oportunizma, već i opasna poruka o dvostrukim standardima koji razaraju samu ideju Unije.

Dok Evropa često sa indignacijom reaguje na pojave ekstremizma van svojih granica, u srcu jednog od svojih članica održan je događaj koji glorifikuje režim odgovoran za masovna ubistva Srba, Jevreja, Roma i antifašista tokom Drugog svetskog rata. Marko Perković Tompson, simbol hrvatske ekstremne desnice, predvodio je koncert na kome je zloglasni ustaški pozdrav bio pozdrav mase. U većem delu Evrope ovakvo ponašanje bilo bi zabranjeno zakonom. U Hrvatskoj tolerisano je pod plaštom „umetničke slobode”.

Još poraznije od samog događaja jeste činjenica da su premijer Andrej Plenković, ministar unutrašnjih poslova i drugi visoki zvaničnici prisustvovali generalnoj probi koncerta, pozirali sa izvođačem, fotografisali se i učestvovali u promociji njegovog novog albuma. Umesto distanciranja od ovakvih poruka, najviši državni vrh Hrvatske dao je svoj prećutni, ali očigledni blagoslov. Time je državna vlast faktički stala uz bok ideološkim naslednicima jednog od najbrutalnijih režima u istoriji Evrope.

U takvom kontekstu, ćutanje Tonina Picule postaje još glasnije. Nije to više samo diplomatska uzdržanost – to je aktivna odluka da se ne reaguje. Jer ako Picula jasno govori kada se u Beogradu oslika mural, ako prepoznaje autoritarizam u svakoj izjavi zvaničnika van EU, onda njegovo ćutanje pred ovakvim skupom nije slučajnost. To je izbor.

Picula je u više navrata isticao da su evropske vrednosti univerzalne i nedeljive. Govorio je o pravdi, vladavini prava i pomirenju — naročito kada se obraćao zemljama zapadnog Balkana. Međutim, kada se u njegovoj sopstvenoj zemlji sistematski veličaju ustaški simboli, slavi progon sopstvenih građana u „Oluji”, i kad premijer pozira s izvođačem koji simbolizuje upravo to – onda njegova evropska retorika pada u vodu.

Jer ako su „Za dom spremni”, masovni zločini i etničko čišćenje deo političke i kulturne normalnosti članice EU, šta tačno znače njegove lekcije o toleranciji i evropskim standardima koje upućuje drugima? Da li „evropske vrednosti” važe samo kada su Srbi objekat kritike, ali ne i kada su žrtve?

Ono što je u Nemačkoj nezamislivo, u Hrvatskoj se toleriše, pa čak i politički podržava. I upravo zato ćutanje Tonina Picule više nije samo pasivnost – ono postaje saučesništvo u revizionističkoj matrici koja antifašizam pretvara u deklarativnu formu, dok se u praksi tolerišu i slave njegovi dželati.

Ono što se dogodilo u Zagrebu nije izolovan incident – to je simptom. Simptom društva koje se nije suočilo sa prošlošću, koje selektivno pamti i još selektivnije osuđuje. I simptom Evrope koja selektivno reaguje, u zavisnosti od političkog interesa i geografije.

Tonino Picula je imao priliku da pokaže da evropske vrednosti za koje se zalaže važe i u njegovoj zemlji, a ne samo kad se ocenjuje stanje u regionu. Imao je šansu da se suprotstavi institucionalnoj normalizaciji ustaštva, da podigne glas kada se veliča etničko čišćenje, da stane u odbranu principa koje propoveda. Umesto toga, izabrao je ćutanje. Ne zato što nije znao – već zato što nije hteo. A kad ćutanje postane svesna odluka pred veličanjem mržnje, ono prestaje da bude neutralno. Postaje saučesništvo.

Zbog svega navedenog, Tonino Picula – politički oportunista i tihi promoter istorijskog revizionizma, sve više deluje kao „mali Tompson” evropske birokratije. On koji ćuti pred rehabilitacijom ustaštva, pred veličanjem etničkog čišćenja i istorijskog zla, ne može i ne sme da bude lice evropskih vrednosti u regionu koji i dalje trpi posledice politike kojoj on, svojim ćutanjem, daje legitimitet. Ako zaista veruje u principe koje deklarativno zastupa, prvi korak mora biti njegovo povlačenje sa funkcije izvestioca Evropskog parlamenta za zapadni Balkan.