Protektorat reterira, Dodik se odmara

Kao što smo ovde unazad tri subote već procenili, „međunarodna zajednica” protiv Milorada Dodika zapala je u ćorsokak iz kojeg će morati da se „vadi na rikverc”. I, evo, to se i desilo. Oni to zovu „deeskalacija”, a rečeno narodski morali su da pojedu svoje g. Operativno, diskretno su ovlastili neku domaću važnu osobu od njihovog opštepoznato posebnog poverenja da sa Dodikom napravi dil: on će svratiti u Sarajevo, a oni će ukinuti presudu „zbog kršenja ustavnog poretka” i povući poternicu. 
I dok su se na vest iz Sarajeva Dodikove pristalice, ali i svi oni koji drže do svog demokratski izabranog predsednika republike, ma ko to personalno bio, veselili po trgovima, dotle su u Sarajevu penili od besa. U medijima vrište da je Dodik iznad zakona i pravde, da je zapravo on v. p. u BiH i rone suze nad poniženom i uvređenom Senom Uzunović, koja je presudom i poternicom postala bošnjačka heroina. Očekivano, s obzirom na to da je za muslimansko Sarajevo Dodik hajdučki harambaša, ali krivac i za požare i za poplave. Neočekivana je, međutim, reakcija pojedinih opozicionih kolumnista u Srpskoj. 
Stoji njihova primedba da Dodik nije bio dosledan jer je onomad otišao na sud koji Srpska ne priznaje, i to po drugi put pošto se još na početku procesa već bio odazvao pozivu iz Sarajeva. Ali kada imate posla sa inostranim društvom sa neograničenom neodgovornošću, koje sebi daje za pravo da se lažno predstavlja, krši Ustav i međunarodne sporazume, menja zakone, vara, ucenjuje, preti, progoni i sve to tobože u interesu neke fiktivne međunarodne zajednice, onda ne možete da se ponašate kao mali Kalimero iz istoimenog crtanog filma i samo uzvikujete: „Nepravda! Nepravda!” 
Poučen dugim i bogatim iskustvom sa takvim tipovima, Dodik je sjajno manevrisao, pokazao izvanrednu hrabrost, veštinu i upornost. 
Ne sporeći, dakle, pravo pomenutih kolumnista da čitav obračun sa Dodikom analiziraju i sa stanovišta njegove doslednosti, upadljivo je njihovo razočaranje što Kristijan, Sena, Sipa, policija FBiH, Eufor, Interpol nisu predsednika stavili iza brave. Jeste da bi to otvorilo vrata vlasti njihovim favoritima, ali saradnja sa bošnjačkim i inofaktorom nije odavno preporuka da kroz ta vrata i prođu. Izuzetak je ruski faktor, ali taj je na Dodikovoj strani. 
Na stranu pitanje patriotizma i izdaje, to je čisti predizborni auto-gol. Dodik po izlasku iz Tužilaštva u Sarajevu nije u svom stilu održao pobednički govor, samo je kratko izjavio: „Nemam osećanje trijumfa, umoran sam od svega.” I ne bio posle iscrpljujuće dugog maltretiranja ličnog i porodičnog, od čega je mnogo ostalo nepoznato javnosti. 
Postoji i zabavnija strana ovog pravosudno-političkog skandala: veseli Šmit, koji je sve zakuvao i tek ga čeka završna faza „deeskalacije” u kojoj neće biti „otkriveno” da v. p. nije imao pravo da menja krivični zakon mimo skupštine, čak ni kada je lažni, nego da je kriva jedino sudija Sena Uzunović koja je to pokušala i da primeni. Za njega „nema zime”, ni statusno, ni moralno, ni egzistencijalno. 
Danas su na njega kivni Bošnjaci, pa i stranci, koliko i Srbi. On jeste nenadležno dopunio krivični zakon, ali u Sarajevu su zahvatili na volej lošu loptu i na neustavnom sudu BiH podigli optužnicu protiv Dodika i presudili mu, pa onda pokušali i da ga vlastitim snagama privedu. Najzad, i animirali Eufor i Interpol, ali to je već međunarodni nivo i očekivali su da taj deo posla opet obavi Šmit, bilo preko međunarodne zajednice, jer je kao bajagi njen visoki predstavnik, bilo preko rodne Nemačke. Ali, hajde što nema autoriteta u međunarodnoj zajednici, nego ni njegova Nemačka nije uspela da utiče da Eufor proširi svoje nadležnosti, ni da Interpol raspiše crvenu poternicu. Jeste se trudila, ali jedino što je uspela da zabrani Dodiku da uđe kod njih i u lojalnu Austriju. Srpska mu je odmah „udarila tarabu”, a ove u Sarajevu koji su mu raširenih ruku dali legitimitet, nasamario je „kao poslednje papke”. 
U sarajevskim medijima se ljute, lideri trojke se prave fini, narod po kafanama se pita „za koji će ... i nama taj Švabo”. A jedan muslimanski „hard tok” voditelj pita: „Da li ćemo, pored takvog protektorata, dočekati da umesto da uhapsi Dodika, on počne da hapsi nas?” I oni su sada kivni na Šmita, ali bez konsenzusa sa Dodikom i Čovićem da ga zajedno proglase nepoželjnim u BiH, mogu samo da mu pljunu pod prozor. 
Kako ga niko nije izabrao, niko ne može ni da ga smeni. Pošto ga svi sve manje uzimaju ozbiljno, sve manje će bilo kome da smeta. Postaje živi spomenik unipolarnog sveta – pre nego što se Putinova Rusija vratila i Sijeva Kina putem svile došla na Balkan, Tramp otreznio Ameriku da više nije jedina supersila, a EU izgubila osećanje za promene oko sebe. Teško ga je zameniti jer posle njegovog „izbora”, izbor novog teško bi prošao. Ne zna se koliko visoki može da padne nisko, a da mu bude prenisko. Ako posle ovolike blamaže nije podneo ostavku, neće ni ubuduće čak i kada baščaršijski mangupi počnu da mu dobacuju „Đe si ba Šmite Srbine”. Zašto Srbine? Zato što je na kraju ispalo da je rasturio BiH i omogućio Dodiku da još jednom pobedi. 
Pošto je Tramp zavrnuo slavinu USAID-u, koji je finansirao fondove iz kojih su plaćeni v. p. i njegova svita u OHR-u, Šmit će pasti na teret budžeta nemačke vlade, pa će mu racionalne Švabe pod istom firmom promeniti nadležnost. Recimo, prekomandovaće ga u Mostar na manji zadatak u veći entitet kao v. p. da pomiri dva inače nesložna naroda, koji su ga lažnog prihvatili. Sudeći prema njegovim „uspesima” na reintegraciji BiH, moglo bi se očekivati da rasturi i FBiH. Ionako ga obesni Bošnjaci optužuju da ide niz dlaku Hrvatima, kojima opet nije omogućio ni da izaberu svog predstavnika u Predsedništvu BiH. 
Alternativno, mogli bi neformalno da ga koriste i kao v. p. za privredu, jer zna se da je Petrič u mandatu v. p. radio i za „Dojče telekom” i pokušao da za siću kupi bošnjačku mobilnu. Pedi Ešdaun je pod privilegovanim uslovima napravio kuću na Jablaničkom jezeru, a onda je komercijalno prodao. Vesliju Klarku i Medlin Olbrajt poklonili su kontrolni paket deonica u šiptarskoj mobilnoj telefoniji. Videli od Hrvata koji su na dugoj i razuđenoj jadranskoj obali nemačkom ministru Genšeru poklonili vilu na Hvaru u znak zahvalnosti za samostalnost, a bilo je priče da su se na sličan način revanširali i Piteru Galbrajtu za logistiku u operaciji „Oluja”. I svi su se ti međunarodni dužnici, baš kao i Šmit, borili protiv korupcije na Balkanu. 
Što se tiče Trampa, Dodik je za njega izborno mobilisao srpsku dijasporu, a ovaj mu se zahvalio tako što je Srpskoj skinuo s vrata Bajdena i njegove demokrate, a ovi ostali koji mu se izvinjavaju i uvlače se zato što su navijali za Kamalu Haris, mogli bi da ponude investiciju zetu Kušneru. Odustao je od gradnje hotela u Beogradu, sada pregovara na Crnogorskom primorju, a Federacija bi mogla da mu ponudi Neumski zaliv, iz kojeg su domoroci isterali komunističke uzurpatore, pošto su im napravili najbolju infrastrukturu na Jadranu. Opozicioni AfD će teško naterati kancelara Merca da Šmita pozove u Berlin „na konsultacije” za vreme potrebno da se ukine OHR, tako će on otići tek onda kada to sam bude hteo. Zato bi valjalo zaviriti u njegov rodni list i zdravstveni karton. 
Pitam se da li Bošnjaci, bar sada, razmišljaju o nekoj formuli BiH koja bi privukla i Srpsku i Herceg-Bosnu, ali milom, ne silom. Ili i dalje zamišljaju da jedinstvenu državu mogu da ostvare udruženom tuđom i vlastitom silom, na što su do sada računali, a sada je više nema. Tako posredno rade na tome da iz BiH oteraju i dva procenta manji i pola većeg entiteta i da im onda preostane da se na frtalj Bosne razbaškare „u svojoj veri na svojoj zemlji”, kako je glasila predizborna parola SDA. Mislim da to zapravo i hoće, samo ne smeju da kažu jer im Zapad ne veruje da ne bi bila džamahirija i zelena transverzala od Bliskog istoka prema Beču. 
Da bi protektoratu u šeher Sarajevu spasao čast, Dodik se obavezao da se svakog drugog ponedeljka javi u opštinski MUP u Laktašima, a Sena i Šmit neka se pripreme za drugu fazu „deesklacije”, iliti, kako narod kaže, nastavak „jedenja onoga što se ne jede”. 
*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista