Idejnost i snaga ženskog filmskog pera

72. PULA

Pula – U glavnom i u paralelnom takmičarskom programu 72. Pule nemoguće je ne zapaziti po mnogo čemu efektno prisustvo žena-reditelja. Tri dame: Čejen Černić Čanak, Sonja Prosenc i Urša Đukić su s idejnošću i snagom rediteljskog izraza u svojim filmovima ostavile veoma dobar utisak i na publiku i na kritičare.

Hrvatska rediteljka Čejen Černić Čanak („Uzbuna na Zelenom vrhu”) u glavnom takmičarskom programu Hrvatski film predstavila je svoj „Zečji nasip” (inače već viđen u Berlinu i Roterdamu), rađen prema scenariju Tomislava Zajeca. Čejen rediteljski (povremeno čak i predvidljivo) pripoveda naočitom, energičnom i šarmantnom maturantu Marku – posvećenom sportisti, miljeniku školskih drugara i brižnom i nežnom bratu dečaka sa Daunovim sindromom što obožava zečeve – koga će poremetiti dolazak Slavena posle tri godine odsustva i isto toliko prekid kontakta i komunikacije sa bilo kim u selu, uključujući i roditelje.

Doba je godine kada reka preti poplavljivanjem čitavog seoskog područja i u atmosferi takve vremenske pretnje nekako se logično očekuje dramski uspon filma. Marka, ali i njegovu porodicu, uzburkao je Slavenov dolazak (ocu na sahranu) i „mračna tajna” će polako početi da se otkriva gledalištu. Najbolji prijatelji iz detinjstva bili su jedan drugom i prve ljubavi i prva telesna strast. Otkrivena i surovo prekinuta. Zabranjena, nepoželjna i osuđena. Potpuno neprihvatljiva u seoskoj sredini iako odavno korača 21. vek. Čejen istrajno, ali i sa nežnošću i razumevanjem, prikazuje kako Marko pokušava da izgradi nasip oko sebe i svojih emocija, porodičnih dužnosti i očekivanja društva, dok paralelno celo selo podiže te takozvane zečje nasipe oko svojih domova u pokušaju odbrane od poplave. Kaže se, a i zaista je tačno, da voda uvek nađe svoj put. Protiv iskrene ljubavi teško je boriti se, čak i ako je ona muško-muška, i Čejen Černić Čanak je svojim rediteljskim rešenjima i suptilnim postupcima (podržana i od direktora fotografije Marka Brdara i glumcima Lavom Novoselom i Andrijom Žunacom) postigla da to i gledalac prihvati. Bez osude, uz puno emocije i razumevanja.

Uz Čejen rediteljski su zablistale i dve slovenačke rediteljke koje se sa svojim filmovma takmiče u Manjinskim koprodukcijama. Sonja Prosenc donosi pred publiku pomalo avangardni film „Obiteljska terapija”, koji me zbog „ravnodušnosti” likova, minimalističkog gesta i crnog humora apsurda, pomalo (i samo povremeno) podseća na dela, recimo, Finca Akija Kaurismakija ili Šveđanina Roja Andersona. Prosencova počinje film scenom u kojoj se vidi automobil koji gori na putu i tročlana porodica koja bespomoćno i nemo od straha tu stoji dok drugi automobil prolazi pored njih kao da se ništa ne dešava. U tom drugom autu je takođe porodica, očigledno dobrostojeća. Hladna i nepristupačna, i nadasve ravnodušna. Njihova kuća je čudo od moderne arhitekture u prelepom šumskom predelu. Sve je u njoj po redu i protokolu. Čak i svakodnevno, u sekund tačno, ponašanje majke, oca, kćerke i novopridošlog polubrata, za čije se postojanje doskora nije ni znalo. Čitav niz događaja je i niz apsurdnih (ali i duhovitih) obrta i Prosencova ih niže sve do dobro sročenog raspleta. Iza hladnoće te porodice stoji zapravo ogromno bekstvo od stvarnosti, velika bol i duboka patnja. Njihova kćerka je dugogodišnja bolesnica od raka. I od toga se ne može pobeći. U ovom filmu malu, ali ne i beznačajnu ulogu ima i naša Konstrakta, a u njegovom nastanku koproducentsku pomoć pružio je srpski „Living Pictures” Dimča Stojanovskog.

Srpska producentska kuća „Non-Aligned Films” (producenti i reditelji Ognjen Glavonić i Stefan Ivančić) pružila je svoju podršku u rafiniranom, izazovnom a nežnom filmu „Dobre djevojke” Urše Đukić. Đukićeva kroz lik introvertne, neiskusne i nevine šesnaestogodišnje devojke Lucije, članice ženskog hora u katoličkoj školi, istražuje buđenje seksualnosti i svesti o sopstvenoj telesnosti, željama i žudnjama. Pred Lucijom je mnogo izazova: popularna i koketna Ana-Marija, kojoj nisu strani poljupci s devojčicama, tamnooki i znatno od nje stariji restaurater u ženskom manastiru, pa i monahinje otvorene jedino za čarobni dodir boga. Lucijina iskušenja, ali i kiselo grožđe koje valja pojesti kako bi se okajao greh, povremeno vode gledaoca i na pogrešne zaključke. Neka, ne smeta. Jasno je da Urša Đukić ipak čvrsto drži rediteljske uzde i samu naraciju. „Dobre djevojke” je divno slikan film, fotografiju potpisuje Lav Predan Kovarski...