Da li šef Be­le ku­će „pu­ca u pra­zno”

U na­red­nih 50 da­na, po­čev­ši od 14. ju­la, Ukra­ji­na bi mo­gla da bu­de pre­tvo­re­na u zga­ri­šte. Ta­ko ba­rem za­mi­šlja ame­rič­ki pred­sed­nik Do­nald Tramp, osta­vlja­ju­ći Ru­si­ji od­re­še­ne ru­ke da u po­me­nu­tom ro­ku okon­ča rat ko­ji se vo­di već tri i po go­di­ne. Šta bi u pro­tiv­nom mo­glo da se de­si, sem uvo­đe­nja no­vih že­sto­kih sank­ci­ja Mo­skvi i svi­ma ko­ji sa njom sa­ra­đu­ju, šef Be­le ku­će ni­je ob­zna­nio. Ve­ro­vat­no ni sam o to­me ne raz­mi­šlja. Upra­vo sto­ga mno­gi u sve­tu su po­me­nu­tu ini­ci­ja­ti­vu oce­ni­li kao „pu­canj u pra­zno”.

Oči­gled­no je da u SAD na ra­to­ve gle­da­ju dru­ga­či­je od ostat­ka sve­ta, a pre sve­ga Evro­pe. Na­i­me, cilj vo­đe­nja voj­nih ope­ra­ci­ja od­u­vek je bio osva­ja­nje tu­đih te­ri­to­ri­ja, oti­ma­nje bo­gat­sta­va, po­ro­blja­va­nje ta­mo­šnjih na­ro­da i pre­tva­ra­nje istih, u kraj­njem is­ho­du, u pri­pad­ni­ke osva­jač­kog na­ro­da. Pa ma­kar i bez istin­ske prav­ne jed­na­ko­sti sa po­bed­ni­ci­ma. Osvo­je­ni pro­sto­ri, osim ta­mo gde je iz­vr­še­no pro­te­ri­va­nje lo­kal­nog ži­vlja, osta­ja­li su u pu­noj funk­ci­ji. Slu­ži­li su no­vom go­spo­da­ru.

Ame­rič­ki ge­ne­ra­li su stva­ri u ve­li­koj me­ri upro­sti­li: nji­ho­va lo­gi­ka na­la­že da se uni­šti sve što po­sto­ji na od­re­đe­nom pro­sto­ru i voj­ska, po oba­vlje­nom po­slu, vra­ti ku­ći. Sve osta­lo pre­pu­šte­no je ve­li­kim kom­pa­ni­ja­ma, nji­ho­vim in­te­re­si­ma i že­lji da po­slu­ju ne­gde na dru­gom kra­ju sve­ta, u no­vom okru­že­nju. Ma­da je ta­kvo shva­ta­nje ko­šta­lo vi­še od 200.000 po­gi­nu­lih, ra­nje­nih ili ne­sta­lih Ame­ri­ka­na­ca u Vi­jet­na­mu, a u Av­ga­ni­sta­nu njih još 25.000, u Va­šing­to­nu ne mi­sle da me­nja­ju tak­ti­ku. Sve dok rat ne za­ku­ca na nji­ho­va vra­ta.

U Ru­si­ji raz­mi­šlja­ju dru­ga­či­je. Po­hod na Do­njeck, Lu­gansk, Za­po­rož­je, Her­son po­kre­nut je da bi se ta­mo ži­ve­lo i ra­di­lo. U za­jed­ni­štvu i mi­ru, bez eks­tre­mi­sta oli­če­nih u neo­na­ci­sti­ma i slič­nim gru­pa­ma. Jed­na­ko Ru­si i Ukra­jin­ci. Da bi ob­na­vlja­nje in­fra­struk­tu­re, in­du­stri­je, po­ljo­pri­vre­de, škol­stva išlo pre­vas­hod­no u ko­rist ta­mo­šnjih sta­nov­ni­ka, po­sred­no i ce­le (no­ve?) ve­li­ke ze­mlje. Za ta­ko ne­što sa dru­ge stra­ne Atlan­ti­ka, jed­no­stav­no, ni­su za­in­te­re­so­va­ni.

Ja­sno je da se u Mo­skvi ne­će upe­ca­ti na Tram­po­vu „po­nu­du”. Za­to rat vo­de pa­žlji­vo i sa si­ste­mom. Isto­ri­ja ih je na­u­či­la da od po­be­đe­nih ne tre­ba stva­ra­ti ne­pri­ja­te­lje za bu­duć­nost. To se uosta­lom vi­di i u dr­ža­va­ma ko­je je Ru­si­ja (ta­da još u SSSR-u) po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta kao po­bed­ni­ca dr­ža­la pod kon­tro­lom u okvi­ri­ma ne­ka­da­šnjeg „Var­šav­skog pak­ta” (1955–1991). Ta­mo­šnji na­ro­di da­nas, uglav­nom, ni­su an­ti­ru­ski na­stro­je­ni, a po­ne­ki čak i na­gi­nju po­vrat­ku u sta­ro ja­to, sve­sni da NA­TO ne mo­že da im pru­ži ade­kvat­nu za­šti­tu.

Ali, vra­ti­mo se Tram­pu. On je sve­stan da će Ru­si­ja ura­di­ti u Ukra­ji­ni ono što je na­me­ra­va­la. Po­sta­vlja­njem pe­de­se­to­dnev­nog ul­ti­ma­tu­ma on sa­mo že­li da ame­rič­koj i svet­skoj jav­no­sti to pred­sta­vi kao ne­što če­mu je i sam do­pri­neo. Ta­ko­đe, mo­ra da vo­di ra­ču­na i o či­nje­ni­ci da su se dan pre nje­go­ve iz­ja­ve u Pe­kin­gu sre­li še­fo­vi di­plo­ma­ti­ja Ki­ne i Ru­si­je, Vang Ji i Ser­gej La­vrov da po­tvr­de čvr­stu od­lu­ku o uza­jam­noj po­mo­ći dve ze­mlje u slu­ča­ju po­tre­be. A zna se ko bi je­di­ni mo­gao da im pre­ti.

Svet­sku jav­nost je ipak naj­ma­nje uz­bu­di­la pret­nja uvo­đe­njem dra­stič­nih sank­ci­ja na po­slo­va­nje sa Ru­si­jom. Iz­gle­da da smo već uve­li­ko na­vi­kli na ta­kve na­ja­ve ko­je su u vre­me­ni­ma oštre po­de­lje­no­sti na za­pad i is­tok mo­gle da ima­ju ne­kog efek­ta. Da­nas, u okol­no­sti­ma op­šte glo­bal­ne po­ve­za­no­sti, ova­kav po­tez jed­na­ko ga­đa i ono­ga ka ko­me je usme­ren, ali i naj­bli­že sa­ve­zni­ke. Na­ja­va pro­da­je ame­rič­kih ra­ket­nih si­ste­ma Ukra­ji­ni, a na ra­čun evrop­skih po­re­skih ob­ve­zni­ka, to naj­bo­lje ilu­stru­je,

Ja­sna je Tram­po­va „raz­o­ča­ra­nost” po­na­ša­njem Ru­si­je. Ali on tim po­vo­dom, jed­no­stav­no, ne mo­že da uči­ni ni­šta kon­kret­no, sem da po­kre­ne no­vi svet­ski su­kob. Uosta­lom evrop­ski sa­ve­zni­ci u NA­TO-u uve­li­ko su na se­be pre­u­ze­li po­sao da ukra­jin­skom rat­nom pred­sed­ni­ku Vo­lo­di­mi­ru Ze­len­skom is­pi­ra­ju mo­zak. Na­rav­no, ne bez raz­lo­ga. Evrop­sku jav­nost ne do­ti­če Tram­pov po­ziv „Uči­ni­mo Ame­ri­ku po­no­vo moć­nom”. Na­pro­tiv, nji­ma bi bio do­vo­ljan i apel na je­din­stvo i re­ša­va­nje dnev­nih pi­ta­nja od za­jed­nič­kog in­te­re­sa.

I na kra­ju, mno­gi se pi­ta­ju ka­ko će od­go­vo­ri­ti Mo­skva? Ka­ko sa­da iz­gle­da, tak­ti­ka u Ukra­ji­ni ne­će se me­nja­ti. Jer, po­no­vi­mo, Ru­si­ji ni­je po­tre­ban pra­zan pro­stor. Ima ga i pre­vi­še u azij­skom de­lu dr­ža­ve. To je u mno­go na­vra­ta na­gla­ša­vao i Vla­di­mir Pu­tin. Bez­gla­vo uni­šta­va­ti sve pred so­bom od biv­še brat­ske re­pu­bli­ke bi stvo­ri­lo ne­ku vr­stu evrop­ske Ga­ze. A Sta­rom kon­ti­nen­tu ta­kvo ne­što naj­ma­nje je po­treb­no.

Ipak tre­ba re­ći da svet­ska jav­nost sa ne­str­plje­njem oče­ku­je tre­nu­tak ka­da bu­de is­te­klo Tram­po­vih „50 sud­bo­no­snih da­na”. Te­ško je ve­ro­va­ti da će na­ša pla­ne­ta iz­gle­da­ti dru­ga­či­je. Ipak, na lo­gi­ku ko­jom se vo­de Ame­ri­kan­ci ne bi tre­ba­lo mno­go ra­ču­na­ti. Mo­žda će kom­pen­za­ci­ju po­tra­ži­ti ne ne­kom dru­gom Ze­mlji­nom kra­ju. Jer za­pad­nom dži­nu sen­za­ci­je su i te ka­ko po­treb­ne. Od­vla­če pa­žnju gra­đa­na od do­ma­ćih pro­ble­ma.