Čišćenje akademskog ormara

U ponedeljak 21. jula mediji su skromno preneli vest da je Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu donelo odluku o održavanju ispitnih rokova, od kojih će prvi početi 9. avgusta, dan po okončanju kombinovane nastave u drugom semestru. Sedam meseci ranije, 23. decembra prošle godine, veće fakulteta je donelo odluku kojom se, prema saopštenju od 24. decembra 2024. godine, dostupnom na fakultetskom sajtu, odlaže januarski ispitni rok „a po završetku blokade fakulteta biće doneta odluka o daljoj realizaciji nastavnih i ispitnih aktivnosti”. Da li je odluka od 23. decembra 2024. godine bila ispravna ili pogrešna? Ili možda nužna usled „više sile” koja je tada nastupila, kako su blokade tumačili pojedini iskusni profesori prava na toj sednici? U ovom trenutku više nije važno. Nije važno ni da li odluka od 21. jula ove godine predstavlja kraj blokada na jednom od naših najvećih i najznačajnijih fakulteta iz oblasti društvenih nauka ili one ipak opstaju vapeći za novom snagom i (izmenjenim) smislom. Kao što je u demokratskom društvu svakom dozvoljeno da tumači ustav, tako svako ima pravo da o ovim odlukama misli različito. Poželimo da nas je toj notornoj demokratskoj istini o pravu na različitost i na toleranciju drukčijeg mišljenja konačno naučio period od devet meseci koji je za nama.

Ponadajmo se da smo makar malo shvatili da pravna jednakost ne znači samo jednakost svih građana pred zakonom, već, po pravilu, i pravnu sankciju za njegovo kršenje. Pod ustavom i zakonom propisanim uslovima, to bi trebalo da važi i za nosioce visokih javnih funkcija, a naročito političare, kako iz vlasti tako i iz opozicije (jer ista je to fela – najviše se verbalno napadaju, ali se najviše međusobno i štite kad pravna odgovornost „pokuca na vrata”). To je još jedna notorna istina o pravnoj državi, kojoj smo „odškrinuli vrata” mnogo puta u našoj istoriji, i Sretenjskim ustavom iz 1835. i Miloševićevim ustavom iz 1990. Ipak, i više nego ranije, skloni smo da se pozivamo na „naša”, ali da ne poštujemo „njihova” ljudska prava. Odgovornost se u političkom govoru iskrzala od upotrebe, a koncept dužnosti gotovo iščezao u neoliberalnom poimanju pravne države. Vreme je za „utezanje” pravne države, koju je ideologizacija ljudskih prava na globalnom nivou dovela do apsurda prava bez sankcije i dosledne neprincipijelnosti poštovanja fundamentalnih pravnih načela.

U ovakvom nacionalnom, regionalnom i globalnom okviru, pojedinačna krivica nameće se kao kolektivna, a civilizacijski pravni i etički principi dobijaju sasvim nova i izopačena značenja. U stanju sveprisutnog misaonog i delatnog haosa koji stvara opštu nesigurnost i čini da se ljudi osećaju nedovoljno bezbednim, rešenje je da svako u sebi samom, u svojoj kući, instituciji, pa i u državi, obavi „veliko spremanje”. Jer svi smo mi „kao ormar… veliki ormar, natrpan do vrha”, kojem je potrebno „jedno dobro raščišćavanje” (Elevterios Elevterijadis, „Opet iz početka”, Beograd 2023).

U tom duhu bih posmatrao i najnoviju odluku Veća Pravnog fakulteta u Beogradu. „Ormar se napunio do vrha.” Ovom odlukom „odškrinuta su vrata” za novi akademski početak. Za jedno pravo i za akademsku zajednicu blagotvorno akademsko raščišćavanje. To je učinila „tiha”, ali ubedljiva većina profesora. Trebalo joj je sedam meseci da se sabere. Još jednom se pokazalo staro životno pravilo da je posle teškog pada i podizanje teško, ali neumitno.

U „sređivanju akademskog ormara” neophodno je najpre pronaći antikvarne vrednosti koje treba očistiti od prašine. Reč je o akademskoj čestitosti i integritetu, ali i o hijerarhiji u kojoj se zna šta je uloga profesora, docenta i saradnika, a šta studenta. Treba „uglancati” nadležne fakultetske organe i dati im novi-stari akademski sjaj. Na čelu tih tela treba da budu ljudi koji su dovoljno iskusni da budu akademski „lojalisti” – odani svom fakultetu gotovo koliko i svojoj porodici. Ako ne tražim previše, možda koliko i svojoj otadžbini. Uostalom, razboriti patriotizam nekada je bio odlika akademske elite. Setimo se reči osnivača i prvog dekana Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji je u pozno doba života posvećenog i nauci i narodu i dalje bio spreman da ustvrdi: „Niko ne sme ostati dužan svom narodu.” Akademsko raščišćavanje nema veze sa dezinfekcijom i dezinsekcijom akademskog prostora, pa čak ni sa nestankom „plenuma” koji će ili dobiti u nekom trenutku svoju zakonsku formu i verifikaciju ili će iščeznuti da ostanu zapamćeni kao jedan istorijski incident. Ono podrazumeva pročišćenje akademskog duha zatrovanog političko-propagandnim ciljevima i povratak neprolaznim akademskim i životnim vrednostima koje slavi himna „Gaudeamus igitur”. Akademska čednost, radost i radoznalost treba da budu brana od neretko sumorne političke i životne realnosti, a razboriti akademski patriotizam intelektualni i duhovni svetionik napretku čitavog društva.

U tom „raščišćavanju” studenti su podjednako važni, jer njihovo nije da slepo slušaju sve ili pojedine profesore, nego da aktivno učestvuju. Spas akademske godine, koja se činila potpuno izgubljenom, ponajviše je njihova zasluga. Onih koji su dolazili u sve većem broju na nastavne konsultacije, ali i onih koji su blokirali fakultet, pa su u međuvremenu naučili važne životne lekcije. Jedna od tih jeste i da je život protok energije. Blokada, kad je privremena, makar i nelegalna, može biti, donekle, legitimna. Kad preti da postane trajna, ona gubi svaki smisao, uključujući i energiju prvobitne ideje. Jedinstvo profesora i studenata jeste neophodno, ali u sticanju i širenju društveno korisnog znanja. U politici to nije moguće. Tamo se ona izopačava tako da profesori više nisu profesori, a studenti nisu studenti.

„Raščišćavanje akademskog ormara” stoga je identitetsko pitanje za našu akademsku zajednicu, a šire i za naše društvo. Akademska zajednica ne sme postati politička upravo da bi sačuvala autoritet koji u odnosu na političare i politiku mora da poseduje. To je pravi smisao autonomije univerziteta. S druge strane, politička vlast treba ozbiljnije da posmatra identitetsku vrednost nacionalne akademske zajednice, a svaka opozicija da prihvati da će ostajati na marginama dokle god je antiidentitetska.

Raščišćavanje znači i sabiranje ljudi koji su spremni da učestvuju na ovom odgovornom zadatku, bez obzira na partijske, političke, nacionalne, verske i druge različitosti. Traži se odanost kući, instituciji i državi. Ako to konačno ne budemo shvatili, „odškrinuta vrata” će se ponovo zalupiti. I opet iz početka. Dokle tako?

*Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu