Štednja struje razlog za snižavanje crvene zone

Međunarodni monetarni fond (MMF) predlaže promenu tarifnog sistema u Srbiji – konkretno da se granica za crvenu zonu spusti sa 1600 kilovat-časova na 1200. Više je razloga koji objektivno vode ka promeni tarifnog sistema i svakako je potreban veći broj simulacija da bi se postavila optimalna međunarodna mera, odnosno da li je 1200 kilovat-časova baš taj optimum, kaže za „Politiku” prof. dr Nikola Rajaković sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.

Podsticanje energetske efikasnosti, pa i štednje električne energije, važan je razlog za snižavanje praga crvene zone, jer se time povećava broj domaćinstava koja plaćaju višu cenu za veću mesečnu potrošnju i destimuliše se prekomerna potrošnja, a stimuliše se smanjenje potrošnje i povećanje energetske efikasnosti i to posebno u zimskim i letnjim mesecima kada je opterećenje na mreži najveće.

‒ Drugi razlog je važan za finansijsku održivost elektroenergetskog sektora (cene električne energije su u Srbiji značajno niže nego u većini susednih država) pošto EPS trpi jak finansijski pritisak u periodima kada prihodi ne pokrivaju sve troškove (posebno je skup uvoz tokom kriznih situacija u proizvodnji). Na taj način bi se kroz postepeno usklađivanje cena i tarifa obezbedila dugoročna stabilnost EPS-a bez subvencija iz budžeta.

Trenutno postojeći tarifni sistem omogućava da i domaćinstva sa visokom potrošnjom i višim prihodima koriste subvencionisane cene do 1600 kilovat-časova, a svakako je podršku važno dodatno preusmeriti na siromašne grupe kupaca preko ciljanih socijalnih davanja ‒ kaže naš sagovornik.

Podsticanje ubrzane dekarbonizacije, to jest brži prelaz na obnovljive izvore, takođe je značajan razlog, jer se veća potrošnja pokriva dodatnim radom termoelektrana na ugalj, a to vodi većim emisijama ugljen-dioksida.

Isto tako kroz uvođenje preciznijih tarifa korisnici se stimulišu da investiraju u energetski efikasnije uređaje, bolju izolaciju, toplotne pumpe, solarne panele.

Imamo zelenu zonu (do 350 kilovat-časova) – ista u oba sistema, plava u postojećem sistemu ide do 1600, a u predlogu MMF-a samo do 1200, i crvenu zonu – počinje ranije u predlogu (od 1200), čime se više domaćinstava svrstava u skuplju tarifnu grupu.

‒ Prednosti tarifnog sistema sa zonama se svode na njegovu jednostavnost i predvidivost. Potrošači lako razumeju svoje račune – cena raste sa većom mesečnom potrošnjom. Ovakav sistem podstiče uštedu energije kod većine kupaca i jednostavan je za primenu i regulaciju (nisu potrebna pametna brojila, a ni složen obračun). Slabosti se ispoljavaju kroz činjenicu da su cene fiksne i ne zavise od trenutne ponude i tražnje tako da se ne odražava stvarno stanje u mreži u realnom vremenu.

Slabost predstavlja i priroda takvog grubog mehanizma u kome se svi kilovat-sati tretiraju isto, bez obzira na to da li se troše za vreme trajanja vršnog opterećenja ili izvan tog vremena ‒ objašnjava prof. Rajaković, inače i predsednik Saveza energetičara Srbije.

Konačno, ističe, sistem sa zonama ne podstiče korisnike da troše struju kada je ima u izobilju ( noću ili kad ima mnogo solarne proizvodnje), odnosno ima ograničenu fleksibilnost.

‒ S druge strane, imajući u vidu sve veće udele varijabilne proizvodnje iz obnovljivih izvora energije (solarne i vetroelektrane), prirodno se nameće kao rešenje dinamički tarifni sistem (po vremenu korišćenja, odnosno primeren realnom vremenu). Njegove prednosti se ispoljavaju kroz efikasnije korišćenje mreže, jer on podstiče korisnike da troše električnu energiju van vršnih sati, smanjuje opterećenje sistema i maksimalnu potrošnju, omogućava lakšu integraciju solarne i vetroenergije usklađivanjem potrošnje i proizvodnje, nudi realnije cene, pošto korisnici plaćaju realnu cenu električne energije u zavisnosti od doba dana, što smanjuje subvencije i prelivanja i može da smanji ukupne troškove sistema, jer je manja potreba za skupom proizvodnjom u vršnim satima ili za uvozom struje ‒ kaže on.

Nedostaci dinamičkog tarifiranja se svode na zahtev za pametnim brojilima i pametnom infrastrukturom, pošto obračun u realnom vremenu zahteva sveobuhvatnu digitalizaciju. Ovakvo tarifiranje je složenije za kupce, jer potrošači moraju razumeti kada je struja jeftina, a kada skupa, i konačno, raste rizik od energetskog siromaštva, pošto osetljivi korisnici mogu biti izloženi visokim cenama za vreme trajanja vršnog opterećenja ako nisu zaštićeni socijalnim merama.

Primeri zemalja koje koriste dinamičke tarife su Velika Britanija i Nemačka, šire dinamičke tarife koje se menjaju na satnom nivou u skladu sa tržištem.

Italija, Španija i Francuska, primenjuju tarife po vremenu korišćenja, sa nižim cenama noću i vikendom. Slovenija i Hrvatska imaju oblike vremenski zasnovanih tarifa, ali uglavnom za velike potrošače.

‒ Za Srbiju, kao zemlju u tranziciji, gde većina domaćinstava i dalje nema pametna brojila i gde je nivo pametne infrastrukture nedovoljno visok, još je dinamičko tarifiranje značajan izazov. Moglo bi se kroz pilot-projekte, kao i za veće potrošače krenuti sa njegovom primenom, ali zbog jednostavnosti i pristupačnosti, tarifni sistem po zonama ostaje kao praktično rešenje na kraći rok – koliko kratak ostaje da pratimo ‒ zaključuje.