Šećerni metak za druga iz Kine

Tokom decenija vladavine Mao Cedunga, reč tundži, u prevodu drug, sveprisutna je u kineskom javnom i privatnom životu. Ova reč nosila je prizvuk jednakosti i revolucionarnog žara. Međutim, nakon Maove smrti 1976. godine i tržišnih reformi koje su usledile, termin je počeo da izlazi iz upotrebe, ustupajući mesto opuštenijim i manje ideološki obojenim pozdravima kao što su sienšeng („gospodin”), mejnju („lepotica”) i laoban („šef”).

Nedavno objavljeno mišljenje u listu Narodni dnevnik, zvaničnom glasilu Komunističke partije, podstaklo je javnost na razmišljanje o vraćanju termina tundži u svakodnevnu upotrebu. Savremeni pozdravi zvuče neiskreno i površno, upozorava autor, dodajući da neki od njih predstavljaju „šećerne metke”, što je poznati maoistički termin za buržoaske navike koje potkopavaju radničku klasu. Zato je, kako se navodi, bolje vratiti se pozdravima iz doba „kada su ljudi bili jednostavni i iskreni”.

Partija često podstiče nostalgiju prema danima visokog socijalizma u pokušaju da učvrsti svoju podršku. Poslednjih godina, lokalne vlasti promovišu takozvani „crveni turizam” – obilaske istorijskih mesta povezanih s revolucionarnim nasleđem, poput Maovog rodnog kraja, gde se posetiocima predstavlja idealizovana verzija prošlosti. Pojedine kompanije čak šalju zaposlene na „crvene timbildinge”, gde se oblače kao gerilci iz 1930-ih i marširaju po blatnjavim planinskim stazama, a 2015. godine, članovima Partije je naloženo da ponovo koriste reč tundži u međusobnoj komunikaciji.

Ipak, van partijskih krugova, povratak ovog termina deluje malo verovatan. Jedan od razloga je taj što je od devedesetih reč tundži postala kolokvijalizam za pripadnike LGBT zajednice. Izraz se brzo primio jer nije imao ni pogrdan, ni sterilan prizvuk, za razliku od drugih alternativa. Jedna od najvećih organizacija za prava LGBT osoba u Kini, koja je do zatvaranja 2023. godine bila aktivna u Pekingu, nosila je ime „Pekinški tundži centar”.

Otpor obnavljanju termina tundži ima i dublje društvene korene. Od Maove smrti, Kina je postala značajno bogatija, ali ne i ravnopravnija. Đinijev koeficijent, standardna mera ekonomske nejednakosti, naglo je porastao devedesetih i prema zvaničnim procenama danas je viši nego u SAD. Kako se kineska privreda razvija, nejednakosti se sve više ispoljavaju.

„Koga da zovem tundži? Onoga ko ima ista prava, istu imovinu, istu platu i isti posao kao ja. Onaj ko zarađuje 2.000 juana mesečno teško da može da nekome ko zarađuje 20.000 juana kaže 'druže'.”, napisao je jedan korisnik društvene mreže Veibo.

U današnjoj Kini, gde velike socijalne razlike oblikuju svakodnevicu, ideja zajedništva koju je reč tundži nekada nosila, deluje kao sećanje na neko drugo vreme ili kao politički priziv u idealizovanu prošlost koju realnost sve teže prikriva.