Užički Fočo orijentalnu zamenio evropskom modom

Užice – Izdavanje zavičajne knjige „Užički amarkord” jedan je od vrednih poduhvata prošlogodišnje „Ere kulture”, kada je Užice bilo nacionalna kulturna prestonica. Utom dopadljivom štivu Dejana Malenkovića ređaju se nadahnuti zapisi, pravi biseri iz davne prošlosti grada na Đetinji. Ovo je, slažu se mnogi, knjiga koja osvaja srca Užičana.

Piše Malenković o zavičaju s poetskim oduševljenjem doživljenog iskustva: kako su pre rata izgledali karnevali, bakljade, konjičke trke, putujući rodeo, bekrijska slava. Koji se užički vic može zvati najstarijim, odakle prvi klavir, kakve su bile predratne nošnje, brkovi i frizure, plaže i bioskopi, ko su upamćeni varoški šereti...

Jedna od tih tridesetak priča, nazvana „Slučaj Mika Foča”, bavi se istorijskim modnim preokretom. Opisuje doba prelaska Era (pod Turcima su bili od 1459. do 1862) sa viševekovnog orijentalnog na evropsko odevanje, u kome glavnu rolu ima užički trgovac Miko Jovičić zvani Fočo.

„Po sećanjima starog profesora Zdravka Popovića, čitavu revoluciju u odnosu na dotadašnje uporno ’teranje’ orijentalne mode izazvao je devedesetih godina 19. veka mladi, bogati i ugledni trgovac Miko Fočo. Često odlazeći u Beč i Peštu on je iz tih gradova donosio najnovije modne žurnale kako bi, prema njihovim modelima, prvo u Beogradu, a kasnije (kada se u gradu na Đetinji razvio krojački zanat) i u samom Užicu, šio elegantna ’lacmanska’ odela po poslednjem ’jevropskom’ ukusu. Malo-pomalo pa su se na njega počeli ugledati skoro svi mlađi Užičani. Međutim, kako reče profesor Popović, niko kao Miko nije umeo da nosi ovakvu vrstu garderobe, na njemu je to uz vitak stas bilo kao saliveno. Čitav taj spoj Fočove ličnosti i bečkog ’ajncuga’ imao je neki čudan, ali nenametljiv elegantan sjaj, počev od bele uvek besprekorno ispeglane košulje, kravate, pa do crnih ’na kopču’ lakovanih cipela”, beleži „Užički amarkord”.

Kružila je tada priča kako su poneki seljaci ili doseljenici slučajno zalutali u Fočovu radnju, pa videvši ovog elegantnog trgovca obučenog u skupocen redengot, počeli zbunjeno do zemlje da mu se klanjaju, uvereni da su pogrešili „atresu” i da od takvog „velmože” nemaju šta da traže.

„Osobito je bilo lepo posmatrati ovog čoveka kada nedeljom ili praznikom izađe u uobičajenu popodnevnu šetnju. Na njemu je elegantan crni žaket, prugaste pantalone, a na glavi cilindar. Uveče kada bi se krenulo u neku svečanu zabavu Fočo je bivao odeven u pravi bečki frak. Zimi je svakog dana nosio crni velurski kaput postavljen najskupocenijim šišanim krznom sa širokom astraganskom kragnom”, opisuje Malenković i zaključuje:

„Revolucija mode Mika Foča nije bila uzaludna jer na kraju 19. veka kod mlađih Užičana skoro u potpunosti preovladava ’jevropski’ ukus. Otvaraju se mnoge krojačke radnje i saloni, modni žurnali stižu iz metropola... U to vreme kod muškaraca preovlađuju redengoti sa uskim pantalonama i špicaste ’šimi’ cipele sa kamašnama, a stare fesove zamenjuju cilindrima i filcanim šeširima. Imućnije Užičanke oblače su raskošne široke haljine s čipkastim ili svilenim naborima, dok su im u letnjoj sezoni na nogama lake cipele sa srednjom potpeticom.”