Severina kao pop ikona šućmuraste revolucije

Već mesecima par hiljada ljudi tumara ulicama Srbije i zbunjuje dobronamerne posmatrače sa planete Kepler 452b, koji bi, pre nego što posete Zemlju, hteli da se upoznaju sa običajima Zemljana. Keplerijanci su brzo shvatili šta se dešava u Ukrajini; predvideli su razaranja u Gazi i razumeju Trampove carinske igre i dogovore sa Putinom. Znaju sve o crvenokosim, četiri metra visokim divovima iz Nevade. Za njih sudbina Atlantide nije tajna, pa su čak i na tragu da odgonetnu kakva je uloga Severine u šućmurastoj revoluciji. Ono što im, međutim, nikako nije jasno jeste zašto neki ljudi u Srbiji, čim ih se skupi više od tuce, skaču ispred javnih ustanova i blokiraju njihov rad; viču pod prozorima stranačkih protivnika; nasrću na njihove stranačke prostorije; vređaju portire državnih institucija i policiju koja štiti i obezbeđuje njihove nelegalne skupove; i posebno, zašto vole da prekrštenih ruku stoje na raskrsnicama, ne dajući drugim ljudima da prolaze. 

Dok vanzemaljci ne reše tu enigmu, ostaje da pozovemo u pomoć sociološku maštu. No, pre toga, red je da vidimo šta o tome kažu oni koji skaču i viču i oni na koje viču. Zanimljivo je da se i jedni i drugi slažu da je reč o obojenoj revoluciji. Razlika je što jedni ističu jednu, a drugu drugu stranu te društvene pojave. Obojena revolucija, da podsetimo, označava nenasilnu pobunu usmerenu na svrgavanje autoritarnih režima koju uglavnom vode pojedinci i nevladine organizacije i opozicione stranke koje su u tu svrhu finansirane iz inostranstva i diskretno pomagane od tajnih službi drugih država. 

Potonju dimenziju ističe vlast, ali se uzdržava da otkrije izvore finansiranja i službe koje pomažu obojenu revoluciju. Iz tog razloga moglo bi se reći da je ovo neka šućmurasta revolucija. S druge strane, oni koji tvrde da je u pitanju tek spontana pobuna protiv autoritarnog režima beže od pitanja kako to da autoritarni režim, umesto da šmrkovima i suzavcem rastura blokadere, policiju koristi da obezbeđuje njihove neprijavljene skupove. 
Oba objašnjenja otkrivaju neke manje ili više bitne aspekte. Nije, naime, novost da mnogima u inostranstvu nije u interesu stabilna i jaka Srbija, ali istovremeno ima i mnogo moćnih aktera koji su joj naklonjeni. Poznato je i da Srbija nikada nije bila šampion demokratije, ali daleko od toga da se bitno razlikuje od zemalja regiona. Ono što ističu političari teško, dakle, može da objasni zašto grupe ljudi bez jasnog cilja i očiglednog interesa čine stvari koje njima ne donose korist, ali nanose štetu okruženju. Kakve veze ima obojena revolucija ili borba za demokratiju sa onemogućavanjem slobode kretanja običnim ljudima, verbalnim vređanjem državnih službenika, maltretiranjem političkih protivnika, skrnavljenjem nacionalnih simbola. Te činjenice traže objašnjenja koja ne nude politička tumačenja i mistifikacije. 

Albert Koen je 1955. godine napisao knjigu „Delinkventni dečaci – kultura ganga”. Osnovne teze Koenove teorije mogle bi se sažeti u nekoliko tačaka. Mladi iz nižih društvenih slojeva suočavaju se s neuspehom u postizanju ciljeva koje postavlja dominantna kultura. Ovaj neuspeh kod njih stvara osećaj statusne frustracije. Kao odgovor na tu situaciju oni oblikuju vlastitu potkulturu u kojoj vladaju vrednosti i norme suprotne onima u svetu u kojem su neuspešni. Otuda u njihovom ponašanju dominira buntovništvo nasuprot konformizmu, agresivnost nasuprot samokontroli, verbalni delikti nasuprot pristojnosti, vandalizam nasuprot kreativnosti. Okrećući, dakle, vrednosti dominantne kulture naglavačke postižu da ono što je u dominantnoj kulturi poželjno i pozitivno – ali njima nedostupno – postane negativno i obrnuto. Stvarajući kulturu različitu od one u kojoj nisu uspešni pojedinci u svom gangu najzad stiču poštovanje od sebi sličnih, a poseban ugled imaju oni koji prednjače u kršenju dominantnih normi. 

Mada se Koenova teorija bavi objašnjenjem delikventnog ponašanja gangova koje tadašnje teorije nisu mogle da objasne, njena logika ima širi delokrug. 

Ono što se u Srbiji dešava poslednjih meseci podseća na stvaranje ili, bolje reći, obnavljanje prevratničke političke (kontra)kulture koja afirmiše sve ono što je suprotno od službeno prihvaćene demokratske političke kulture. Blokade saobraćajnica i institucija, zastrašivanje političkih neistomišljenika, vređanje nacionalnih i državnih simbola i institucija nemaju ni političku, ni ekonomsku logiku, već imaju tendenciju da se nametnu kao poželjan vrednosni okvir i norma ponašanja i stvore novu kontrakulturu. Sledeći Koena, moglo bi se reći da je stvaranje ove političke kontrakulture izraz frustracije usled nemogućnosti da se postigne uspeh u političkoj utakmici i nepostojanja realne političke alternative vladajućoj partiji, o čemu svedoče sve ankete. 
Koen je, istina, govorio o statusnoj, a ne o političkoj frustraciji i o supkulturi koja teži da se razlikuje, a ne kontrakulturi koja teži da razori dominantan kulturni i politički obrazac. Međutim, matrica je u oba slučaja ista. 

Ako se posmatra struktura blokadera, lako je uočiti da to nisu samo ljudi sa društvene margine – mada oni neretko daju ton blokadama – već dobar deo čine pripadnici srednjih slojeva. Pitanje za klasnu analizu je zašto su srednji slojevi, posebno onaj segment koji zavisi od državnog budžeta, koji je pre dve decenije bio nosilac zahteva za liberalno-demokratske promene sada postao glavni protagonista prevratničke i rušilačke kontrakulture? Najkraći odgovor je da se promenila njihova statusna situacija pod uticajem dva glavna faktora. S jedne strane, sve brži je razvoj veštačke inteligencije koja mnoge nekada ugledne profesije sada čini suvišnim ili bar nesigurnim, a s druge strane, sve je jača dominacija velikih korporacija koje državu vide kao nužno zlo i servis krupnog kapitala, a srednje slojeve kao kmetove novog tehnofeudalizma. 

Uprkos tome što još uvek, po raznim osnovama, čine privilegovan deo stanovništva, državni srednji slojevi osećaju ranjivost svoje pozicije i stagnaciju u odnosu na okruženje. Proletarizacija srednjih slojeva u svetu traje već dugo, ali je u Srbiji odložena najpre izolacijom, a potom političkom rentom proisteklom iz petooktobarskog prevrata. Danas politička i statusna frustracija dovode do pojave grupa koje se od te stagnacije brane, stvarajući prevratničku političku kontrakulturu. U toj kontrakulturi glavni ekonomski cilj je da Srbija stane kako bi oni ponovo postali elita. Do tada parlamentarne izbore i stranke treba da zamene ulični zborovi (gangovi) istomišljenika, a umesto debate i većinskog odlučivanja poželjna postaje ulična destrukcija. 

U redu, ali kakva je tu uloga Severine? Da bi bila prepoznatljiva svaka (pot)kultura rađa svoje ikone. Bob Dilan je bio amblem studentskog pokreta 1968; Dženis Džoplin je ostala simbol hipi pokreta; Madona je prva globalna ikona globalističke kulture. I, eto, tom nizu muzičkih velikana sada se pridružuje i Severina. Spram sveca i tropar. Dok zvanična kultura afirmiše Biničkog i „Marš na Drinu” ili pesme poput „Oj, Kosovo, Kosovo”, „Pukni, zoro”, „Ja sam momče sa Kosova” i njima slične, blokaderska kontrakultura afirmiše „Pumpaj, Seve, brate”. Ostaje još da „Studenti u blokadi” nominuju ovu poskočicu za Nobelovu nagradu za književnost i šućmurasta revolucija će zatvoriti krug.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista