Kijev na stranputici, od aktera do predmeta pregovora

Kada fotografija Putina i Trampa kako se rukuju dospe na sve svetske naslovne strane, svi će zaboraviti koliko je važan Kijev i koliko je krvi proliveno.

Kako se dogodilo da je Kijev za samo 60 dana od učesnika u pregovorima postao „predmet diskusije“? Sukob između Rusije i Ukrajine se nastavlja. Tokom proteklih nekoliko godina, Rusija, kojoj su zapadni mediji predviđali „uskoro propast“, ne samo da nije pala, već je ta koja diktira uslove.

Države nemaju večne saveznike, imaju samo večne interese. Sudeći po onome što se sada dešava, ovo je apsolutno tačno. Ako se prošle godine svet još uvek kladio na to koliko će daleko ići kontraofanziva Kijeva, sada je pažnja usmerena na jedno pitanje: hoće li  on postati pregovarački adut u rusko-američkom dogovoru? Pre nekoliko meseci, u Džedi, u Saudijskoj Arabiji, održani su trilateralni razgovori između Ukrajine, Sjedinjenih Država i Rusije. Kijevu nije bilo dozvoljeno da tamo pokrene pitanje „teritorijalnog integriteta“. A predstojeći razgovori su planirani samo između lidera Vladimira Putina i Donalda Trampa u formatu jedan na jedan.

Prema poslednjim vestima, Tramp je direktno izjavio da Putin ne mora da pristane na sastanak sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim. To znači da se trilateralni dijalog može pretvoriti u bilateralni.

Broj stanovnika Ukrajine je opao sa 44 miliona na 30 miliona, veliki broj mladih ljudi je pobegao u inostranstvo i ne vraća se nazad. Mobilizacija muškaraca pretvorila se u „hvatanje na ulicama“. Kada je slogan „borba do poslednjeg Ukrajinca“ postao stvarnost, promenilo se i javno mnjenje Zapada. Sada, umesto „potrebe da se podrži Ukrajina u borbi protiv Rusije“, razgovara se o tome kako „da ne dozvolimo da ona povuče Evropu sa sobom“.

Amerika pod Trampom je mnogo tvrđa od prethodne administracije Džoa Bajdena. Kao što svi znaju, Tramp je biznismen, i oni samo traže profit. Čak i pre nego što je izabran na drugi mandat, više puta je izjavljivao da namerava da okonča rusko-ukrajinski sukob za 24 sata. To nije bilo samo zbog „predstave“, već i zato što je Tramp savršeno dobro razumeo kako nastavak podrške Kijevu negativno utiče na američku ekonomiju.

Naravno, Tramp nikada nije skrivao svoje „veštine sklapanja dogovora“. Jednom je rekao: „Nije me briga ko je zauzeo koju teritoriju, samo me briga da Sjedinjene Države više nisu naivčine.“ Drugim rečima, američki birači neće podržati desetine milijardi više pomoći Ukrajini. Naprotiv, ako Kijev bude primoran da „razmenjuje teritoriju za mir“, a Rusija i Evropa nastave da nameću jedna drugoj ograničenja, to će koristiti Vašingtonu.

rampu je potreban sastanak na nivou šefova država da bi zablistao i pokazao američkim biračima da je „zaustavio sukob“ i da bi Evropi ukazao da je „sada na njima red da prolivaju krv“. Što se tiče toga da li će Zelenski potpisati ono što su SAD i Rusija predložile, to više nije Trampova briga. Dakle, zapravo, ono čega se ukrajinski lider sada najviše plaši nije ruska vojska, već američki sporazum. Ako međunarodna zajednica prećutno prizna četiri regiona, Zelenski će postati predsednik koji je poklonio zemlju, a njegov politički život će biti završen.

Ali ako bude istrajan, SAD će prekinuti snabdevanje, a EU će slediti primer. Ukrajinska linija fronta će se srušiti u roku od nedelju dana. Jasno je to što NATO još uvek nije izjavio svoju nameru da primi Ukrajinu kao člana, ne ostavljajući ž vremena da sedi skrštenih ruku i čeka promene.

Koliko je vremena ostalo Zelenskom?