Mi protiv nas

Dok su se Donald Tramp i Vladimir Putin vozili u kadilaku po Aljasci, pregovarajući o miru u Ukrajini i najavljujući novu podelu sveta, interesnih zona, prirodnih resursa i kapitala, negde u Srbiji, naš čovek je ustao rano i pre nego što je oprao zube i pogledao kroz prozor da vidi kakvo je vreme, obavio je još jedan drevni ritual. Razmišljao je s kim će danas da se posvađa. Ali ne brinem za njega, izbor kandidata je beskonačan! 
I dok je kafa počinjala da peni iz džezve, već je u glavi počeo da vodi svoj mali, privatni rat. Možda sa komšijom? Možda sa tastom? Možda sa šefom? Najčešće, sa samim sobom. U svakom od tih iracionalnih sukoba koji je započeo davno, a možda juče, neko mora biti kriv. Ali, samo nije krivac taj anonimni heroj koji je zakuvao kafu i sprema se da krene na posao. A onda da, kao da radi prekovremeno, krene u odlučujuću bitku. Protiv koga? Ispostaviće se, najčešće protiv samoga sebe. 
Ako nema neprijatelja, tradicionalni ili moderni Srbin, evrofanatik ili nacionalista, prvosrbijanac ili onaj drugi, sigurno će ga izmisliti. Ako nema strane sile da ga destabilizuje, Srbin će potražiti brata da se pozabavi s njim. Naročito ako je reč o podeli imovine ili političkih stavova. Tada obično sledi rat u kojem nema zarobljenika. 
Tako vekovima u Srba traju unutrašnji besmisleni sukobi i kada se pogledamo u čarobnom ogledalu, podeljeni, posvađani i spremni da se tako strastveno istrebljujemo, pitam se da li je to nečiji politički projekat sa strane, kako bi se sve u Srbiji svelo na večne neproduktivne i krajnje glupe sukobe? Ili je ovde štos u halapljivosti i istovremenoj neodgovornosti njenih elita koje pune sopstvene džepove, a prazne tuđe, maskirajući to hudinijevsko prelivanje izazivanjem tradicionalnih unutrašnjih podela. 
Ko su učesnici srpsko-srpskih bitki koje se ponavljaju tako često, u gotovo pravilnim istorijskim ciklusima? I zašto se toga nikada ne prisetimo, kao priliku da se konačno opametimo? Pobogu, kao da je Alchajmer zarazan! Ko je stvarni tvorac ideje da upropastimo svaku istorijsku šansu, svrstavajući se u dva rova u kojima tako nišanimo jedni u druge, uzvikujući parolu: „Mi protiv nas?” U istoriji naroda koji je iznedrio Nikolu Teslu, Ivu Andrića, Milutina Milankovića, Novaka Đokovića ili Nikolu Jokića dokazali smo da smo podjednako talentovani za pronalaske i za razdore. I za naizmeničnu struju, i za forhend, i za asistenciju i za mržnju. Svaki uspeh mora biti osporen, svaki vođa srušen, svaka nada pretvorena u sumnju. Jer kod nas je pozivanje na minimum razumne sloge, što nikako ne podrazumeva jednoumlje, zapravo najsumnjivije. 
Još od vremena kad su Karađorđe i Miloš naizmenično terali jedan drugog kako u propast, tako i u čitanke, jedinstvo u podelama završilo se tako što je jedan od njih skraćen za glavu, od strane onog drugog. 

U Prvom svetskom ratu ginuli smo rame uz rame, osim nekoliko liferanata koji su postali gospodari na račun davalaca krvi za otadžbinu. U Drugom ratu ginuli smo uglavnom jedni od drugih. Pa ko je onda veći patriota? Onaj što je nosio petokraku ili onaj s kokardom? Ni danas još nismo odlučili. Igraju se produžeci u tamnom vilajetu srpske sudbine. Što bi rekao jedan moj prijatelj: kod nas istorija nikad nije završena, samo su joj nastavci sve banalniji. 
U skupštini, na ulici, u podeljenim medijima i na društvenim mrežama generiše se mržnja, pa od „izdajnika”, „lopova”, „botova”, „stranih plaćenika”, „četnika”, „ustaša”, „gejeva”, „komunjara”, „vernika”, „cigana”, „grobara”, svako onaj ko želi da upozori da je lekovitije staviti prst na čelo, nego da ga drži u nosu, nalazi se na liniji vatre. I jedni i drugi obrušiće se na takve, smatrajući ih remetilačkim faktorom tradicionalne srpsko-srpske mržnje. Zašto se za eksces proglašava svako ko ne pristaje da ulazi u rovove suprotstavljenih strana? Zato što remeti nevidljivi poredak kolektivne anksioznosti. Manje je bitno to što svi žive od iste plate, idu istim trolejbusom i psuju iste rupe po asfaltu. Bitno je da postoji onaj, u suprotnom rovu, sa kojim se koketno gleda sa druge strane nišana. Kao dvoje supružnika posle lošeg razvoda. Zar se u to pretvorilo naše društvo? 
Internet je posebno bojno polje. Tamo su rovovi najdublji. Kao da su kopani u potrazi za naftom. Zato su dovoljno duboki, da iracionalna mržnja traje godinama. Timovi botova spavaju u smenama, a stvorila su se i nova zanimanja, kao slike i prilike apsurdne današnjice i još apsurdnije budućnosti. Stručnjaci za etiketiranje, analitičari bez dana škole i hrabre patriote koji vode ratove iz fotelje. Tvit, post ili stori danas vrede više od Ninove nagrade. Ako ne mrziš dovoljno glasno, nisi relevantan. I obavezno, nisi normalan! Ako nisi izabrao stranu, nisi pri sebi. 
Dok se mi delimo po šavovima koji više ne drže ni pantalone, svet ide dalje. Kina gradi pametne gradove, a mi ne možemo da sinhronizujemo ni semafore. Amerikanci i Rusi prave nove dilove, Kina čeka kada da se umeša, Evropljani su podeljeni na liberale i suvereniste, dok mi propuštamo još jednu veliku priliku da na aukciji novog sveta konačno izvučemo zlatnu polugu. Umesto da kao nacija prepoznamo buduće konture interesa velikih sila i izaberemo dobitničku stranu, brojimo razbijene glave posle svake noći. To znači da smo, po starovremenskom običaju, odlučili da umesto zlatne poluge, izaberemo ciglu. A kada je već tako, daj da je iskoristimo, razbijajući glave jedni drugima! 
Ponekad se setim jednog starca iz Šumadije, s kojim sam fino ćaskao u kafani s odličnim pečenjem. Gledao je kroz mene, žmirkajući kao da mi meri dušu: 
„Sinko, ovde je svako svakog izdao najmanje jednom. Samo su groblja neutralna.“ Zatim je, kao da otkriva drevnu zaveru, dodao: 
„I nemoj da misliš da je onaj Vuk Karadžić bio neki mudrac. Bio je špijun. Imaš u knjigama, al’ ne u onim što ih deca uče.” 
Nisam hteo da mu protivurečim, kako zbog odličnog pečenja, tako i zbog toga što je bio simpatičan. Zašto da mu kvarim prijatno popodne i narodno predanje koje prenosi s kolena na koleno. 
Setio sam se tog dobroćudnog teoretičara zavere dok se sukobi na ulicama ponavljaju iz noći u noć, kao reprize serija Siniše Pavića, ali ne na ekranu, nego na ulicama, kao srpska noć mrmota. Pitam se kako inteligencija i razum gube pred agresijom i srljanjem u još jednu mogućnu nacionalnu katastrofu? Tom srljanju smo, inače, veoma skloni. Ali, zašto joj se prepuštamo uz tradicionalnu dilemu „mi” ili „oni” kada stvarnog pobednika nema, osim da postanemo krajputaši pored puta, kao opomena budućim generacijama da još jednom ništa nismo naučili? 
Dok svet menja svoj DNK, trenutak je da probamo redak naučni eksperiment koji smo toliko uspešno izbegavali: da se najpre zauvek odreknemo kletve da u Srbiji nijedna sekira nije zakopana dovoljno duboko. Zašto da toliko uporno istrajavamo na sopstvenom samouništenju, umesto da pokušamo da budemo pragmatični i inteligentni. Ako treba, i veštački! 
Ako ne naučimo da budemo saveznici samima sebi, možda nas istorija neće kazniti. Samo će nas zaboraviti i poručiti: „Ne naričite ponovo i nad samima sobom što ste propustili još jednu šansu.”