Savez KRISK preti Americi

Svet kao da se odlučnije ujedinjuje protiv Amerike. U stvari, sve ono zlo koje su evropske kolonijalne sile vekovima širile diljem naše planete, a potom kroz jednako nasilno naseljavanje prenele na američko tlo, sada se vraća kao bumerang. Zvanični lider zapadnog sveta jednostavno nema prijatelja. Čak i najnaklonjeniji mu Britanci prvo pažljivo proračunaju šta je dobro za njih pa tek potom ulaze u eventualna savezništva. A i to nikada punim srcem. 
I drugi su to brzo shvatili i kao rezultat smo dobili stvaranje BRIKS-a (BRICS) ekonomskog saveza koji, za sada zvanično, sačinjavaju Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika, Egipat, Etiopija, Indonezija, Iran i Ujedinjeni Arapski Emirati, uz još desetine zainteresovanih. Time je moć SAD, pa i zapadnog sveta uopšte, u velikoj meri dovedena u pitanje. Promet roba počeo je da se odvija do sada neuobičajenim putevima, carinska politika prilagođena je novim uslovima i potrebama. I, što je najvažnije, Amerikancima je iz ruku izbijeno glavno oružje – ekonomske sankcije. 
Ali to nije sve. Americi sada preti novi, još opasniji savez – KRISK (CRINK), vojno direktno uperen protiv zapadnog hegemona, koji čine (gle iznenađenja) Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja. Kako prenose američki mediji, svaka od pomenutih zemalja, na svoj način, podržava rusku vojnu operaciju u Ukrajini. Koreja sa 12.000 vojnika na ratištu u Kursku i ogromnom zalihom raketa, Iran obezbeđujući dronove i municiju, a Kina isporukom tehnologije dvostruke namene, neophodne za vojne akcije. Uz to Kina je, praktično, neutralisala zapadne sankcije protiv Moskve kupovinom nafte od Rusa, što čini i Indija, koja nije članica pomenutog saveza. 
Ukratko, ono što je urađeno na ekonomskom planu sada se širi i na oblast bezbednosti. Amerikanci su dugo sebe ubeđivali da je ceo svet uz njih, a protiv Rusije, ali stvari su se okrenule. I što je najvažnije, shvatanje da zemlje pojedinačno, svaka za sebe, ne mogu da izađu na kraj sa zapadnom silom tera iste da se udružuju. Naravno, ne više ideološki, pošto su takve razlike uveliko za nama, već konkretno i u skladu sa zajedničkim problemima i potrebama. 
Ispostavilo se da liberalizam kakav su pokušale da nametnu najmoćnije zemlje Zapada nije ništa drugo do povratak nekoj vrsti robovlasništva koje pojedincu dozvoljava da glavu drži uspravno, ali ne i da spusti pogled i vidi kuda ga zaista vode. Evropa, „ostavljena na suvom” zahvaljujući ratu u Ukrajini, prva je to osetila. Danas komande stižu samo iz jednog centra – iz Brisela. Pariz, London, Berlin, Madrid, Rim… postali su samo turistička odredišta. A izabrani predstavnici tamošnjeg življa poslušnici birokratske komande EU. 
Ni krovna svetska organizacija – Ujedinjene nacije – nema više ni moć ni ulogu koji su joj dati u godinama osnivanja. Jednostavno, očuvanje svetskog mira povereno je tada zemljama pobednicama, iako su neke od njih taj status dobile potpuno nepravedno. Sve to je moglo da ima smisla i da traje u okolnostima „ideološke” podele na bogate i siromašne. Sada su i ti „siromašni” postali moćni, i traže veću ulogu u upravljanju planetom. 
Dokaz da se odnos snaga na globalnom planu menja iz sata u sat jeste i činjenica što se sve više piše o mogućoj „nuklearnoj katastrofi”, „sumraku čovečanstva” „opštoj nesreći”. Kao da je svet do sada, a posebno u proteklih 80 godina živeo u sreći i zadovoljstvu. Nacistički zločini su zaboravljeni, kao i istrebljenje Jevreja, pokušaj uništenja pravoslavnog sveta, razaranje Japana atomskim bombama… 
Na Zapadu je sve to sklonjeno iz udžbenika istorije kako bi buduće generacije, bez opterećenja prošlošću i zločinima koje su počinili njihovi roditelji, mogli isto da ponove. Videli smo šta se dešavalo u Vijetnamu, Koreji, Avganistanu, Iraku… a danas u Ukrajini i Gazi. KRISK je izgleda tu da nas podseti na mračne dane 20. veka. 
Naravno, sve do sada napisano samo je konstatacija aktuelnog stanja bez vidljive mogućnosti da se isto popravi metodama koje smo do sada znali. Pitanje je stoga šta da se radi, i ko bi trebalo na sebe da preuzme ulogu predvodnika. 
Odgovor teško da možemo da očekujemo sa zapadne strane. Tamo je sindrom moći već duboko ukorenjen. Na istoku se vode drugačijim filozofskim principima, prihvatljivim drugoj strani tek u obliku – egzotike. Ostaju delovi sveta u kojima je siromaštvo svakodnevno. Tamo ideje o slobodi još nisu učvršćene u meri da bi mogle da pariraju onim prevaziđenim po kojima još žive milioni. 
Iako je projekat Organizacije ujedinjenih nacija, uostalom kao i njene prethodnice Društva naroda, pokazao da ne može da odoli zubu vremena, opšti dogovor je neophodan. Jedini izlaz sračunat da traje. Bez patronskog odnosa bogatih i slugeranjstva onih koji samo traže da im deca imaju svakoga dana šta da pojedu. Ili barem da popiju čistu vodu. 
Vreme velikih revolucija je, izgleda, prošlo. Nema za njih ni volje ni potencijala. I ratovi se sve više svode na lokalne obračune. Nuklearne pretnje više služe kao udarne vesti po medijima nego što predstavljaju konkretan politički adut. Ostaje nam jedino da drugačije razmišljamo. Pojedinačno i kao narodi. Moderna tehnologija može u tome da nam pomogne, ali osećanja su ta koja vode svet. 
Ukrajinska drama mogla bi da bude istorijska prelomnica. Ne zbog toga što tamošnju nesreću gledamo u realnom vremenu, već zato što se ona dešava u trenutku prelomnom za celo čovečanstvo. Reklo bi se prelomnijem čak i od davne 1939. i početka Drugog svetskog rata. Jer ti događaji vođeni su potpuno drugačijim načinom razmišljanja, emocijama vezanim za pripadnost naciji, državi. 
„Čojstvo i junaštvo” odlaze u istoriju sa svim religijskim, ideološkim, nacionalnim idejama koje smo do sada sledili. Pragmatizam je postao nova zvezda vodilja. U politici, poslovanju, traženju profesije, izboru škole, životnog saputnika... Ratovi su postali dosadni. Baš kao ovaj u Ukrajini. Revolucije su moguće samo tamo gde ljudi to još nisu shvatili. A pitanje je i šta bi zaista donele.

*Novinar „Politike” u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista