Revolucionarni put u svetlu budućnost – 1945.

Srbija će biti bolje mesto za život kad bude sprovedena nova revolucija. I to kao ona „zaboravljena, čiji su borci u velikom broju bili studenti – u pitanju je antifašistička, socijalistička ili pak Jugoslovenska revolucija (1941–1945)”. Ovo je suština puta u svetlu budućnost, koji nam preporučuje profesor-kolumnista jednog „profesionalnog” medija. Divna perspektiva za zemlju u kojoj, 80 godina po završetku Drugog svetskog rata, još „ratuju” partizani i četnici i na čijim ulicama, iz noći u noć, gledamo „studente” i „građane” koji motkama i paljevinama pokušavaju da prevaspitaju političke neistomišljenike.

Profesor-kolumnista je, koju nedelju ranije, „objašnjavao”, uopšteno objašnjavao, da je revolucija „koreniti prekid sa postojećim stanjem stvari” i da je ona „pretnja jedino poretku koji je kvaran, koji je suštinski i strukturno odsvirao svoje”. Opisivao je razne revolucije, od neolitske, Francuske i Oktobarske, industrijske... I kakva su sve dobra njihov rezultat. Što je, kaže, naknadno shvaćeno. Pa kad smo, ako smo, savladali ovo gradivo, posavetovao je ove naše današnje „revolucionare”, razne, da se ugledaju na pomenutu našu „zaboravljenu revoluciju”.

Posle ovog saveta, pade mi na pamet priča moje bake, učesnice NOR-a, kako je ubijen njen suprug, komandant jedne partizanske čete. Došao je kući da se oprosti od supruge i ćerke u kolevci, pre nego što sa četom krene u Bosnu. Dok je držao bebu u naručju, ispred kuće ga je pozvao rođeni stariji brat, molbu svoje žene da se ne odaziva i ne izlazi iz kuće nije poslušao. Odazvao se i izašao, a na vratima ga je sačekala jedna od čuvenih četničkih crnih trojki. I dok je njegov rođeni brat zamicao u svoje dvorište, i ne osvrnuvši se, crna trojka je odvela mog dedu u obližnji grad, gde je sa nekoliko stotina ljudi streljan 10. decembra 1941. godine. Nerado mi je ovo ispričala. Ne bi to ni učinila da je nisam pitala zašto joj svako malo mamin stric učini neku pakost, šta mu je to učinila? Kazala mi je da to radi jer ga ceo život muči savest što je brata namerno i svesno poslao u smrt i objasnila šta se desilo. Nije u njenom glasu bilo ni besa, ni mržnje, ni ogorčenosti, samo pouka: „Bio je rat, ne dao bog da se ponovi, nikome i nikad.” Sličnih priča bilo je mnogo u mom kraju. I širom Srbije. Pa i deca generala Draže Mihailovića su se u tom ratu-revoluciji gledala preko nišana.

Profesor kolumnista, kad zagovara ugledanje na „zaboravljenu revoluciju”, dabome, ne pominje ovakve i slične priče. Ne, on čovek ne vidi i nije ga briga koliko se braće i sestara, roditelja i dece, međusobno poubijalo u „zaboravljenoj revoluciji”, u kojoj su u „značajnom broju učestvovali studenti”. Naprotiv, on smatra da je sve to bilo vredno žrtava u revoluciji koja nam je tako mnogo dobra donela.

I sve to čovek priča, savetujući ovu sadašnju mladost, koju su na ulicu gurnuli oni koji su dobar deo života već proživeli, i to uglavnom dobro i privilegovano. Uprkos tome, ostali su frustrirani. Smatraju da im pripada mnogo, mnogo više. Svaki čovek koji ponešto zna o zbivanjima u „zaboravljenoj revoluciji”, a mnogo toga tek posle 80 godina još saznajemo, mora da oseti strah i strepnju, ne samo od budućnosti, nego od svakog novog jutra, dok svake noći gleda izlivanje nepatvorene mržnje po ulicama gradova Srbije. Dok gleda ljude, pre svega mlade, mnogi još nisu dobacili ni do prava glasa, kako lica iskrivljenih od mržnje razbijaju i pale prostorije Srpske napredne stranke, koju su oni koji ih isturaju u prve redove označili kao arhineprijatelja takoreći celog čovečanstva. Kako je porodicama policajaca, koji daju sve od sebe da svima nama omoguće normalan život, da spreče da bilo ko bilo koga ubije, to samo one znaju. Naročito kad vide i svakog dana slušaju pozive na ubistvo policajaca.

Iz „profesionalnih” medija, pa i onog gde profesor-kolumnista objašnjava da „revolucija nije bauk”, slušamo i čitamo pozive svima da se pridruže pobunjenim „građanima” i „studentima” u „oslobađanju zarobljenih institucija”. Naravno, sve mirnim putem, a kako taj „mirni put” izgleda vidimo na ulicama, a i čujemo od „profesionalnog” reportera, koji iz Novog Sada, gde raspojasana banda pod fantomkama razbija prostorije SNS-a, izveštava: „Građani i dalje stoje mirno, nema nikakvih incidenata, osim što već pola sata traje razbijanje prostorija SNS-a”. Takvoj „revoluciji”, po profesoru-kolumnisti, trebalo bi svi da se pridruže, zato što je ona na koju sadašnji „revolucionari” treba da se ugledaju donela „neuporedivo pravednije i humanije društvo od prethodnog”.

Kaže profesor-kolumnista kako su stvarani „novi civilni organi vlasti (’revolucionarna’ i ’narodna’) koju su činili obični građani, a razvijena i intenzivna politička, privredna, socijalna, propagandna, prosvetna i umetnička aktivnost”. Drugim rečima, piše, ovi narodnooslobodilački odbori bili su demokratski birani ili imenovani organi revolucionarne vlasti u Jugoslaviji tokom rata, formirani kao svojevrsna klica novog, postrevolucionarnog društvenog sistema”. „I to su bili ’plenumi’, zar ne?”

Profesor-kolumnista, s oduševljenjem, piše o „promociji socijalističke ideologije jednakosti među klasama i narodima”, „otvorene kritike”, doduše ne baš svega, već „starog režima”, pa navodi da je „državče iz klasičnog totalitarizma, preraslo u tek meku autoritarnu državu”, a „partija je eksperimentisala sa slobodnim unutarpartijskim izborima (na kojima se pojavljivalo više kandidata), kao i sa nekim drugim oblicima ’plenumaškog’ i indirektnog predstavljanja građana”... Piše profesor-kolumnista o „privrednom fenomenu samoupravljanja”, ko ne zna, to su „ouri”, „souri”, kraja nema, radničkim savetima i drugim lepotama i navodi: „Studentski plenumi jesu odraz ovog samoupravljanja građana – ili revolucionarnog preuzimanja vlasti u svoje ruke. U današnjim društvenim previranjima, ne zaboravimo naše revolucionarno nasleđe usred rata sa okupatorima naše zemlje i institucija, okej?”

OK. Savet profesora-kolumniste o nezaboravu je odličan. Ali, valja pomenuti ponešto što on nije. Na primer, kako su revolucionari „oslobodili” privatne kuće u elitnom beogradskom naselju Dedinje, od njihovih vlasnika. Većina tih „saradnika okupatora”, streljana je, bez suđenja, po kratkom postupku, noćima su streljani i drugi ljudi slični njima – glumci, umetnici, industrijalci, novinari… Samo u Lisičjem potoku, na obodu Dedinja, likvidirano je oko 1.000 ljudi, a potvrđeno 3.615 imena Beograđana koji su pobijeni bez suđenja i prava na odbranu. O Golom otoku, gde su slati svi koji su se usudili da iznesu stav suprotan stavu partije, na prevaspitavanje, knjige su napisane. Uslov za zapošljavanje bila je moralno-politička podobnost, za koju je partija davala „ausvajs”, novinari su bili „društveno-politički radnici”, o čijoj ispravnosti su brinuli sekretari partijskih komiteta na svim nivoima, evo jedan od tih, koji je baš bio revnostan u poslu, nisu mu promicali oni koji pišu „pogrešno”, danas piše u „profesionalnim” medijima o slobodi medija...

Ima stvarno „divnih” stvari koje je profesor, kolumnista izostavio. Skučen prostor u novinama. Meni, opet nešto sasvim lično, pade na pamet strah koji sam kao devojčica od 10, 12 godina, osetila kad su nam na vrata u dva sata ujutro pozvonila dvojica ljudi, članovi opštinskog komiteta SKJ, da odvedu tatu na razgovor u komitet. Pamtim majčine reči da će sve biti u redu, a ruke joj drhte dok sedimo i čekamo… Dočekali smo da se vrati oko osam ujutro, bled, ali miran. Kaže da su tražili da podnese ostavku na mesto direktora firme, na čije je čelo došao kad je bila pred stečajem i za nekoliko godina napravio preduzeće koje je svoj proizvod – piće plasiralo na tržišta širom Evrope. Zašto su onda tražili da da ostavku? Pa, zbog ovih rezultata nekoga ko nije član partije, a imaju čoveka, odanog partiji, kome se baš svidelo to mesto. Odbio je da podnese ostavku –„smenite me”. Bilo je još „noćnih razgovora”, ali se sve na tome završilo, budući da su radnici poznavali i svog direktora i pretendenta, pa se od daljih „ubeđivanja” odustalo. Ne, nije moj otac imao ništa protiv partije i vlasti, samo je mrzeo da bude bude član partije i da, kako je govorio, gubi vreme na mlaćenje prazne slame po sastancima.

Ove naše nove „revolucionare”, na koje profesor-kolumnista računa, ne interesuje baš ništa od onoga što je on izostavio u preporuci „zaboravljene revolucije” kao puta u svetlu budućnost. Ogromna većina ljudi koja već mesecima živi u haosu, a poslednjih nedelja u strahu od noći i onoga što ona nosi, trebalo bi da obrati pažnju, ne samo na ono što „građani” i „studenti” rade na ulici, već i na obećanja koja daju njihovi mentori, sa imenom i prezimenom, kao i anonimni plenumi, razni. Kad pobedi ova revolucija, odmah će biti lustrirani svi koji su na bilo kojem nivou učestvovali u vlasti, a neće biti zaboravljeni ni „neutralni”. Izbore ćemo, privremeno, odložiti dok se „ne stvore uslovi za slobodne i fer izbore”, a kad će to biti, odlučiće zborovi građana i plenumi na fakultetima. S obzirom na to da u Srbiji ništa ne traje toliko koliko privremena rešenja, moglo bi to potrajati koju deceniju. Svako će imati pravo da slobodno misli i izrazi svoje mišljenje, ukoliko je, naravno, ispravno. Šta je ispravno? To će, pre svega, novinari, oni koji preteknu posle čistke, učiti, kako reče jedan opozicioni poslanik na sednici skupštine, na obuci kod novinara N1. Dakle, srećan nam revolucionarni put u svetlu budućnost iz 1945.