„Ulpijana fest” – pobuna protiv nestajanja

Lipljan – U porti crkava Vavedenja Presvete Bogorodice i Svetih mučenika Flore i Lavre u Lipljanu na Kosovu i Metohiji, nedavno je održan je prvi „Ulpijana fest”, festival etnološkog filma posvećen očuvanju kulturne baštine, običaja i identiteta kroz filmski, odnosno, televizijski izraz.

Prvu nagradu dobio je film „Jovanov amanet” autora Ivana Miljkovića u produkciji RTV Gračanica, drugu „Bogorodica Ljeviška” autorke Ane Ćup, dok je treću nagradu poneo dokumentarac „Nek se kolo vije”, koji potpisuje Dragana Mihajlović Pajović.

Tokom tri dana takmičarskog programa prikazano je 13 ostvarenja autora sa Kosova i Metohije, od ukupno 23 pristigla rada. Festival je, osim filmskih projekcija, obuhvatio i muzički program, kao i izbor naslova iz fonda Jugoslovenske kinoteke, koji je pripremio filmolog Radoslav Rale Zelenović. Selektor festivala bio je novinar Žarko Joksimović, dok su o nagradama odlučivali – novinar TV Prva Zoran Maksimović, književnik i slikar Srećko Simić i Goran Danilović, direktor fotografije TV Most.

Predsednik žirija Zoran Maksimović ističe da je izbor bio težak, a prikazan kvalitet izuzetno visok, čak i bitno viši od očekivanog. Takođe, on je podelio nadu svih prisutnih na „Ulpijana festu” da će festival postati tradicionalan.

– Moram da kažem da smo imali jako težak zadatak zato što su stigli različiti filmovi, pre svega dokumentarni, ali tematski različiti i zaista, bilo je tu jako dobrih i kvalitetnih filmova. Stigli su iz različitih medija, što me je takođe prijatno iznenadilo, a što se tiče mog utiska sa festivala, mislim da su utisci bolji od očekivanih. Prelepo je bilo ovih dana, iznenadila me je uvek puna porta crkava i koliko su ljudi uopšte zainteresovani za kulturne događaje. Nadam se da je Lipljan dobio jednu veliku manifestaciju – istakao je Zoran Maksimović.

Lipljan, mesto održavanja festivala po mnogo čemu je simbolično. Osim što je samo postalo paradigma za stradanje Srba na Kosmetu, pogotovo onih južno od reke Ibar, ova varoš 15 kilometara južno od Prištine ima i u širem smislu veliki istorijski značaj. Leži na temeljima nekadašnjeg rimskog grada Ulpijane, jednog od značajnijih vojnih centara tadašnje provincije Dardanije. Starija od dve pomenute crkve u čijim portama je organizovan festival – Vavedenja Presvete Bogorodice – podignuta je u ranom 14. veku, tačnije, građena je između 1310. i 1320. godine. U neposrednoj blizini nalaze se manastir Gračanica i Gazimestan.

Treba reći da je zbog poznate represivne politike organa privremene samouprave u Prištini sama organizacija celokupnog programa bila upitna sve do premijere. Ironično je i to da je Priština, uporedo stopirajući par godina ovaj događaj, pokrenula svoj areheološko-istorijski festival sličnog imena koji je, blago rečeno, postao kontroverzan zbog gotovo ponižavajućeg odnosa prema ne samo srpskoj nego i prema antičkoj kulturi.

Ipak, kada je u pitanju srpski „Ulpijana fest” na kraju, uz jedno nevoljno i kiselo – „da” privremenih kosovskih vlasti, i uz veliku podršku Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave Vlade Republike Srbije kao glavnog pokrovitelja i pre svega zahvaljujući ogromnom, gotovo neviđenom entuzijazmu organizatora odnosno, lokalnih Srba, desio se događaj koji je sam po sebi svojevrsna pobeda i kulture i uopšte života preostalog srpskog življa na Kosmetu. „Ulpijana fest” je pokazao da kultura nije luksuz, već način da se opstane. U uslovima života, koji se s punim pravom može nazvati aparthejdom 21. veka, umetničko stvaranje postaje tiha, ali i snažna pobuna protiv nestajanja. Otuda i osećaj da je ovaj festival daleko više od obične manifestacije. Bez glamura, crvenog tepiha i izvikanih floskula, „Ulpijana fest” je u svom prvom izdanju postao mali, ali značajan simbol otpora teškim uslovima svakodnevice.

Organizatori i učesnici su saglasni u oceni da je u ovom slučaju filmska kamera najmanje bila alat za puko snimanje slike i tona. Bila je mnogo više od toga. Štaviše, u datim okolnostima ona je postala i mač i štit, ali i prvi saborac u borbi koja ima samo jedan cilj – da čuva sećanje na borbu jednog naroda koji hrabro i prkosno odbija da mesto njegove kolevke postane mesto njegovog groba, biološkog i kulturološkog kraja i zaborava.