Kako su studentski protesti i saučesnici oteli Prajd

Možda živimo u Zoni sumraka, a možda s druge strane ogledala, ali svakako živimo u izuzetno podeljenom društvu gde je sve moguće! Tako je moguće da ovogodišnji Prajd dočekujemo u atmosferi goroj nego 2010. godine – ne zato što se neko sprema za masovno suprotstavljanje manifestaciji i okršaj sa policijom na ulicama Beograda (mada!), već zbog podeljenosti zajednice, dezorijentisanosti saveznika i otvorene radosti protivnika što je neko drugi odradio prljav posao umesto njih.

Organizatori ovogodišnjeg Prajda našli su se u nezavidnoj poziciji: s jedne strane morali su da sarađuju sa državom, pre svega policijom, zbog bezbednosti samog događaja, a s druge pokušavali su da pridobiju studentski pokret kako bi im pružio podršku. Zbog toga su, navodno, otkazali prajd koncert i više se fokusirali da šetnja ne bude parada sa muzikom, već protest sa bukom i 16-minutnim ćutanjem za poginule u Novom Sadu. Što su organizatori više ponavljali da je LGBT populacija „konstantno na ulici zajedno sa studentima i blokaderima”, to su studenti i blokaderi više ignorisali događaj.

Kako su javili pojedini desničarski portali i profili na društvenim mrežama, studentski plenumi gotovo svih beogradskih fakulteta odbili su da učestvuju na ovogodišnjem Prajdu i da pošalju govornika. Svi, osim Fakulteta primenjenih umetnosti, glasali su protiv takvog predloga. To nije nikakvo iznenađenje, jer je studentski pokret pre svega populistički – radi samo ono što mu donosi što više lajkova, a podrška Prajdu sigurno to ne bi bila.

U isto vreme, čuli su se glasovi iz same LGBT zajednice da „nije trenutak za Prajd”, da „policija koja tuče građane ne može da štiti gejeve”, da se „mora biti solidaran” i da bi Prajd zato trebalo otkazati. To je otišlo toliko daleko da je čak i Organizacija za lezbejska ljudska prava „Labris” javno saopštila da ove godine neće učestvovati na Prajdu, obrazlažući odluku navodnom policijskom represijom nad demonstrantima. Odluka je objavljena samo dan nakon što su plenumi odlučili da neće poslati govornika na Prajd, što liči na pranje studentskog pokreta – jer „nisu oni homofobi”, već, eto, „ni sama LGBT zajednica ne podržava Prajd”. Ironično je da su LGBT aktivisti postali „imam druga koji ne ide na Prajd i ne podržava ga”, kojih su se samo pre nekoliko meseci gnušali.

Naravno, apsolutno je legitimno bojkotovati Prajd. Ali pitanje je da li možemo verovati argumentaciji kojom se taj bojkot pravda. Tokom godina čuli smo optužbe za finansijske malverzacije, međunarodne političke pritiske, neprimerene poruke i gestove na samom događaju, pa i tvrdnje da je Prajd trivijalna muzička manifestacija koja ne doprinosi poboljšanju položaja LGBT zajednice… I sve je to godinama ignorisano od strane LGBT aktivista i „Labrisa”. Ko bi rekao da će Prajd pasti upravo na argumentaciji: „Policija čuva Prajd, policija tuče demonstrante, ergo – nećemo doći.”

U isto vreme, Vučić je iz Pekinga poslao poruku organizatorima i poželeo im „uspešan blokaderski Prajd, šta god da rade na njemu”. Referišući se na to da je skup protiv blokada pomeren za nedelju kako ne bi bio u isto vreme kao Prajd, predsednik je istakao da je to pametno „jer nam nije potrebno nasilje”, dodavši i da „moramo štititi blokadere na ’Prajdu’ kao i ove druge ljude od njih”.

Tako su se organizatori Prajda našli između dve vatre – između pojedinaca iz LGBT zajednice koji tvrde da Prajd nije dovoljno blokaderski i države koja ga ocenjuje kao blokaderski događaj. A šta nam to zapravo pokazuje? Pokazuje (auto)destrukciju same LGBT zajednice, koja je jedva dočekala da nešto uništi; pokazuje njen hronični kukavičluk, jer se lakše skriva u velikim pokretima; i, ono što je najproblematičnije, pokazuje da ne zna šta su joj prioriteti.

Kada ste mala i nezaštićena zajednica, imate potrebu da se umiljavate drugima kako bi vas podržali. Tako su se organizatori Prajda umiljavali vlastima – kako Prajd ne bi bio zabranjen i kako bi ga policija štitila. Tako su se umiljavali i studentskom pokretu, od samog početka, sve u nadi da će studenti podržati Prajd. Ali to se nije dogodilo, jer je studentski pokret populistički i podrška Prajdu im ne bi donela pozitivne poene kod šire javnosti. Prajd će se ove godine pretvoriti u produženu ruku studentskih protesta, ali bez podrške studentskih plenuma.

Tako, umesto da imamo Prajd koji kritikuje studentski pokret zbog tolerisanja homofobičnih uzvika „Vučiću, pederu” ili transparenata „Srbija neće biti zemlja pedera”, imamo Prajd koji se umiljava kako bi bio podržan. Ali pogrešnoj se crkvi moli. A zbog tog umiljavanja i promene fokusa, niko ne spominje niti misli na zahteve Prajda i borbe za LGBT ravnopravnost!

Tužno je gledati u šta se LGBT aktivistički pokret pretvorio. U bankrotiranu gomilu koja je zbog gašenja USAID-a ostala bez finansijskih sredstava, jedva u životu, bez ikakvih aktivnosti, niti vizije, jedino sa željom da uništi i ono malo što je napravila.

A za to vreme, desničarski i anti-LGBT pokreti gledaju sa strane i ne mogu da veruju da im levičari i LGBT aktivisti otimaju posao i – umesto njih, mnogo uspešnije – uništavaju Prajd. Toliko su se trudili od 2001. godine do danas da ga unište, ali bezuspešno. Već su bili na korak od onog „ako ne možeš da ih pobediš – pridruži im se”, kada su dočekali da taj prljav posao neko drugi obavi umesto njih. Gle čuda, LGBT aktivisti i njihovi saveznici su ubili Prajd. Slava mu!

*Urednik magazina „Optimist”