Manastir Hilandar je od osnivanja istinsko srpsko videlo

Hilandar je jedina srpska kuća koja nikada nije osvojena, koja živi bez prekida 810 godina. I kada se desio požar u noći imeđu 4. i 5. marta 2004. monasi su držali jutrenje, časove i večernju službu, ne odstupajući ni po tako visoku cenu od svog osnovnog zadatka, molitve Bogu.

Na jednom mestu je sveti Sava napisao da ne gradi Hilandar sebe radi, već zbog svoga naroda, jer gde će se sveštenstvo bolje obučiti nego na Svetoj gori i odakle će lepše dogmu u Srbiju preneti nego sa Svete gore. Podignut kao obrazovni centar, Hilandar i danas projektuje duboku predanost molitvi i zrači moćne energije, kako su i zamisli njegovi graditelji, Stefan Nemanja i sin mu Sava, srpski svetitelji.

– Naš utisak je da u Srbiji i među Srbima mnogo šta svetli zahvaljujući baš toj energiji – kaže gospodin Dušan Milovanović, istoričar umetnosti, autor spektakularne izložbe „Riznice manastira Hilandara” koja je u Muzeju primenjene umetnosti (MPU) otvorena do 15. januara.

Dok posmatramo izložene eksponate naš domaćin se seća kako mu je ondašnji direktor MPU, danas akademik Gojko Subotić, pre 33 godine doneo vest da je Muzej uključen u program istraživanja Hilandara, a Milanovićev zadatak je da formira ekipu za istraživanje kolača zvanog manastirska riznica.

Od onda do danas urađen je ogroman posao, izložba to uverljivo potvrđuje.

– Podrazumeva se da taj rad nikada neće biti završen, dok mi pričamo neko nešto prilaže u hilandarske riznice – kaže Milovanović, insistirajući na množini od reči „riznica”.

(/slika2)– Ne čuva se u Hilandaru samo materijalno blago, njegove riznice su i objekti, istorija i arhitektura, petnaest njegovih svetitelja, više stotina igumana srpskih manastira koji su tamo obrazovani, nekoliko mitropolita, tri patrijarha za koje znamo i ko zna koliko vladika. Riznice su molitvena atmosfera, sve što je tamo napisano i urađeno, radi Hilandara i radi nas, jer je to misija ovog manastira.

– Riznica je i monaška trpeza, ta poslednja zelena grana najfantastičnijeg modela ishrane belog čoveka. Ona ide iz Edenskog vrta, iz Palestine, preko jevrejske civilizacije, stare Grčke, Vizantije i srednjovekovne Srbije, do danas. Srećom, pretežno je sačuvana baš u Hilandaru, u kome je vrlo malo bolesti naše civilizacije. Nova hilandarska riznica je i ekološka bašta, sve je u njoj prirodno, od semena do đubriva koje monasi dovoze brodom. Hilandar je danas najfinija ekološka država u Evropi – konstatuje Milovanović.

Sve je to moguće i zato što manastir nikada nije osvojen, jer su nasrtljivci gubili pred mudrošću gospodara, projektanata Hilandara, svetog Save i svetog Simeona.

Oni su napravili ovu kuću poštujući tradiciju i potrebe vremena, razumevajući opasnosti koje toj srpskoj kući prete. Sveta gora je uvek bila na meti razbojnika i pljačkaša, uključujući i naše gusare sa Neretve, ili one iz Persijskog zaliva, s Crvenog mora i iz svih laguna Mediterana, takođe i Arape i Turke.

Namerila se na Hilandar i čuvena kompanija profesionalnih vojnika iz Katalonije, angažovana od strane poslednjih vizantijskih careva krajem 13. i početkom 14. veka za ratovanje u Maloj Aziji. Kad je carevima presušila kesa, Katalonci su iz baze na drugom „prstu” Halkidikija pljačkali sve redom, naročito manastire na Svetoj gori.

(/slika3)Pet puta su, kako svedoče dokumenti, pokušavali da osvoje i poharaju Hilandar, ali ga je sa monasima uvek odbranio iguman Danilo, kasniji Danilo II, čuveni arhiepiskop, duhovnik kralja Milutina, autor „Žitija srpskih srednjovekovnih svetitelja i kraljeva”.

Nije samo srčanost monaha branila Hilandar, nepremostiva je za napadače bila i njegova arhitektura, slična srednjovekovnom utvrđenom gradu, kaže Milovanović dok razgledamo izložbu. Odbranu manastira je pogotovo učvrstio kralj Milutin, podigavši u Savinom polju kulu, najviši objekat na Svetoj gori, viši od 40 metara. A naselio je i stotinak svojih profesionalnih vojnika, da štite Hilandar i Svetu goru.

Neosvojen, Hilandar je vremenom bogatio svoje riznice, a danas se u njemu čuva najveća i najznačajnija srpska biblioteka stare rukopisne i minijaturom ukrašene knjige, više od 1.000 tomova; najveća je i zbirka srednjovekovnih ikona kojih je više od 2.500; najveći je i srpski diplomatar, zbirka povelja koje će ove godine, zahvaljujući istraživačkim naporima Mirjane Živojinović, objaviti Hilandarska zadužbina; najveća je i kolekcija bogoslužbenog srednjovekovnog tekstila. Tome treba pridodati i zbirku grafičkih ploča za otiskivanje ikona na moderniji način, kao i ogromnu kolekciju stare keramike, porcelana i stakla.

Naročitu vrednost hilandarskih riznica čini najveća zbirka moštiju svetitelja, sa više od 250 kivota.

Milovanovićeva metafora o tom blagu je upečatljiva:

– Kada bi Srbi imali neke velike terazije i na jedan tas stavili dragocenosti sačuvane u Hilandaru, a na drugi ono što je u Srbiji, u srpskim zemljama i u rasejanju, preteklo posle pohara, pljački, paljevina, razaranja i razvlačenja, prevagnuo bi hilandarski tas.

----------------------------------------------------------

Kvar u glavi

Istoričari umetnosti, vizantolozi, prema Hilandaru imaju izuzetno poštovanje. Talbot Rajs je 1952. godine napisao za našeg čuvenog Pantokratora i Bogorodicu Odigitriju da nije mogao da ih slika niko do srpska, odnosno slovenska duša. Duže od pola veka je ta ocena prećutkivana, iako je knjiga odmah bila prevedena na srpski. Tek sada se vraćamo onome što je Rajs napisao pre 57 godina. Rekao bih da mi imamo jedan kvar u glavi – kad god za nešto nije dokazano da je naše, mi kažemo da je tuđe; a svi drugi, normalni, kad nema dokaza da je nešto tuđe – smatraju i tvrde da je to njihovo, s razlogom, kaže Dušan Milovanović

-------------------------------------------------

Vizantijski ideal

Vladika Nikolaj prvi je započeo mnoge velike srpske priče, pa je postavio i pitanje zašto su Srbi gradili preko granice svoje zemlje a pri tome nisu izražavali nikakve teritorijalne pretenzije. Gradili su u Jerusalimu, na Sinajskoj gori, u Solunu i na mnogo drugih mesta, što je bio izraz potrebe da što više i što dalje šire dobru vest o dobrim namerama njihovog naroda. Ostavljali su tako trag u vremenu, upisivali se u Hristovu knjigu vremena. Na Kosovu i Metohiji bilo je više od 2.500 spomenika te vrste, saglasno vizantijskom idealu da čovek na zemlji, kako se okrene u krug, svuda mora da vidi krst na kupoli hrama, saopštava Dušan Milovanović.

-------------------------------------------------

Tri zadatka

Arhitektu izložbene postavke, mladog dizajnera enterijera Ivana Mangova, Dušan Milovanović je odveo u Hilandar na tri nedelje, onda dve nedelje na Kosovo, da bi mu potom postavio tri zadatka.

Prvo, nedopustivo je da od muzeja napravi crkvu, drugo, mora da sačuva integritet materijala i Hilandara, bez vulgarizovanja, jer je sve to igra na ivici žileta i treće, da izložba zamiriše na 22. vek, da mladima kao ciljnoj grupi približi jednu fantastičnu ali prilično daleku energiju, kojoj Srbi po običaju nisu posvetili potrebnu pažnju.

Ministarstvo kulture je dalo sav traženi novac, ali su ga organizatori izložbe udvostručili preko donatora i sponzora i tako izveli nesvakidašnju realizaciju.

---------------------------------------------------------

Dobronamerni su dobrodošli

Izložba je posvećena obnovi Hilandara, sa devizom da su „dobrodošli svi dobronamerni”. Novac je neophodan, a vrlo skup posao, vredan nekoliko desetina miliona evra, trajaće narednih desetak godina.

Obnova se odvija izvanredno, uz upotrebu svih resursa, bez improvizacija, temeljno, što potvrđuju i postignuti rezultati. Do sada je potpuno obnovljen jedan objekat, tzv. B 8, a u vreme kada je postavljana izložba, stigla je vest da je pokriven Veliki konak. Radovi će biti završeni sledeće godine, što će značiti da je obnovljeno otprilike 30 odsto manastira. Sada su u toku zanatski radovi i postavljanje infrastrukture, uz ugradnju najsavremenije opreme i tehnologije.

----------------------------------------------------------------

Velika pomoć princa Tomislava

Godine 1965. princ Tomislav Karađorđević, koji je živeo u Britaniji, došao je u posetu Hilandaru i Svetoj gori. Zatekao je manastir u prilično tužnom stanju, zbog sticaja istorijskih, ekonomskih i drugih okolnosti. U dogovoru sa malobrojnim bratstvom on je preduzeo korake za obnovu manastira, a na sreću svih nas, u to vreme se u Nea Rodi, na granici Svete gore, nastanio Đorđe Roš, heroj balkanskih ratova norveško-švajcarskog porekla, rođeni Beograđanin, istinski pravoslavac i naš diplomata između dva svetska rata. On se zamerio partizanskim oslobodiocima koji su mu poručili da će da nastrada, zbog čega je 1944. i otišao iz zemlje.

Tako su princ i Roš krenuli da skupljaju novac po svetu. Iz sačuvane dokumentacije vidi se da su novac podjednako dobijali od naših ljudi, svih socijalnih nivoa, ali i od katolika, protestanata, čak i od jednog Jevrejina. Iz jednog dirljivog zapisa princa Tomislava saznaje se kako je izvesni Nemac, uvaženi pripadnik visoke klase, dao novac za obnovu, uveren da će to bar malo doprineti da se pred Srbima opere nemački obraz.

Skupili su priličnu količinu novca i onda su Hilandarci na najfiniji način krenuli u dalju misiju, izgradnju moderne biblioteke.

-----------------------------------------------------------------

Obećanje princa Čarlsa

Britanski princ Čarls, koji nosi u sebi lepu količinu grčke krvi, već negde posle ženidbe, odabrao je manastir Vatoped, na dva i po sata od Hilandara, za neku vrstu svog duhovnog središta, gde ponekad dolazi i više puta godišnje. Vrlo brzo posle požara 2004. godine, već u maju, pojavio se i u Hilandaru i obećao da će napraviti donatorsku večeru za britansku aristokratiju i poslovne ljude. Izrekao je procenu da će moći da prikupi, otprilike, 700.000-800.000 funti za obnovu Hilandara. Naši mediji su to preneli naopako i izvestili da je princ Čarls taj novac već dao.

– Mi koji nešto malo o tome znamo, mučimo i danas grdnu muku da ubedimo svet da Čarls nije dao pare, nego da je dao obećanje. Ono i dalje stoji, nadamo se da će biti realizovano, a ovo je prilika da princa Čarlsa na to podsetimo, možda i on čita ,,Politiku” – pomalo šeretski kaže Dušan Milovanović.