Krajputaš čuva Pupinov Idvor

Idvor – Visok pet metara, obnovljen i zaštićen, dočekuje putnike novi krst na ulazu u Idvor. Postavljen je s desne strane, tik do puta, na betonskom postamentu da stoji postojano i štiti Pupinovo rodno selo. Ovde ističu da je njihov krajputaš jedinstven, ali da kao i svi ovakvi znameni vere jeste tu kao simbol patnje i iskupljenja, pomirenja i jedinstva Srba koji vekovima žive na banatskoj zemlji.

Sve do 1736. godine selo Idvor nalazilo se na lokaciji danas poznatoj kao Staro Selo, pola kilometra severnije od današnjeg naselja i na to vreme, ali i položaj prve seoske crkve podseća upravo spomen-obeležje, zidani krst. Na istom mestu, doskora je stajao stari, sačinjen od drveta, no kako je bio izložen vetrometini, teško je oštećen, te je slogom i trudom meštana i uz blagoslov pravoslavne parohije ovdašnjeg hrama Blagovesti Presvete Bogorodice zamenjen novim. Na postojeći postament postavljen je krst od tikovine, što, kako za „Politiku” napominje ovdašnji paroh Saša Čatlajić, ima posebnu simboliku.

„On podseća na predanje da je Hrist raspet upravo na krstu napravljenom od tikovog drveta. To drvo je izuzetno dugovečno, otporno na spoljne uticaje, ne upija vodu i ne truli, pa može da potraje i do 500 godina. U multinacionalnoj Vojvodini, svaka zajednica ima svoj krst. Oni se po izgledu razlikuju, ali im je zajedničko da pokazuju koje je većinske veroispovesti stanovništvo tog mesta. Obično se uzdižu na ulazu ili izlazu iz naselja, a veruje se i da štite meštane i putnike od svega lošeg. Zato je običaj, kada se pored takvog krsta prolazi, da se čovek prekrsti, što je znak da je Bog sa njim”, priča paroh idvorski Saša Čatlajić.

Kako je ovdašnji živalj imao jaku želju da svoj stari krst krajputaš zameni, tako je u tom naumu pomogao jedan od njih, koji o svom delu ne želi da govori, ali se nekolicina zaposlenih u ovdašnjoj privatnoj firmi prihvatila posla izrade i postavljanja krsta. Tako je nova idvorska svetinja dobila metalna ojačanja i raspeće u duborezu, namesto prethodno oslikanog krsta, pa jedan od najstarijih biblijskih prikaza „Spasenje kroz Hristovu žrtvu” i nadalje čuva ovo južnobanatsko selo.

Širom Vojvodine krstovi u selima, na raskrsnicama i kraj puteva, javljaju se u dva oblika, kao raspeće i kao klasičan krst, pa iako im se upotreba menjala, značenje je ostalo isto – za hrišćane je on simbol vaskrsenja i pobede duha nad materijom. Seoske hronike svedoče da su nekada na Badnje jutro raspeća bila i mesta polaska seljana u seču badnjaka, a kraj njih su se oni palili i kolo razvijalo.

Simbolici jednog od najstarijih i najuniverzalnijih znamenja spasenja kroz Hristovu žrtvu, krstu se pridružuju i značenja života, savršenstva, ravnoteže, širenja, savršenog čoveka, zemlje i svega postojećeg. Oni koji se vekovima uzdižu kraj puteva ili u centrima naselja najpre su podizani od drveta, ali kako je ono podložno propadanju na vetrometini, zamenilo ih je kamenje.

Ovde narod još pamti kako su nakon Drugog svetskog rata, pod izgovorom novih urbanističkih rešenja, krstovi pomereni sa svojih viševekovnih mesta i gurani u porte crkava ili uklanjani i uništavani, pa iako je bilo pokušaja vraćanja nekih na svoje prvobitne lokacije, taj trenutak mnogi nisu dočekali. Danas je običaj podizanje krsta, kao stara religijsko-društvena praksa uvršten je u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.