NOSTALGIJA SILE

Precizno je prebrojano da je 500 palestinskih raketa palo na jug Izraela za sedam dana. Do sada je stradalo pet Izraelaca. Detalje izraelske operacije teže je utvrditi, ali izvori UN kažu da je Izrael bacio 500 bombi – za prvih nekoliko sati akcije! Do sada je poginulo više od 500 Palestinaca.

I dok ova brutalno neproporcionalna odmazda izaziva sve više civilnih žrtava i razumljive proteste po svetu, izraelski establišment uporno se predstavlja kao žrtva. Ministarka spoljnih poslova smatra da je patnja ljudi iz Gaze njihova greška – sami su izabrali i tolerišu Hamasovu vlast.

Proteklo je šest decenija od nastanka države Izrael. U ratu 1948. u izgnanstvo je oterano 950.000 Palestinaca pa se gotovo ostvario cinični slogan: „Zemlja bez naroda za narod bez zemlje”. U ratu 1967. okupirane su nove teritorije, anektiran istočni Jerusalim, a na palestinskoj zemlji neumorno se od tada grade jevrejska naselja.

Zaštićen Amerikom, Izrael je ignorisao nebrojene rezolucije UN o pravu Palestinaca na povratak, o prekidu okupacije. Tenkovima, hapšenjima i ciljnim ubistvima obračunavao se sa palestinskim intifadama.

Napravio je atomsku bombu. Intervenisao je u Libanu, želeći da se zaboravi masakr u Sabri i Šatili iza koga je stajao. Bombardovao je postrojenja u Iraku. Ponovo ratovao u Libanu. Nedavno gađao ciljeve u Siriji. Preti Iranu.

Sve je to, kažu, činjeno zarad legitimne odbrane prava Izraela na opstanak, prava da živi bezbedno, a ne u strahu od terorista i bombaša samoubica koji su sejali smrt. To pravo niko razuman ne osporava.

Ali kada se neko usprotivi nesrazmernim izraelskim odgovorima, razradi se moćna propagandna mašinerija. Kritika se podvede pod antisemitizam koji je u nekim zemljama kažnjiv po zakonu. Plašeći se da ne dobiju tu etiketu, mnogi su spremni da Izraelu progledaju ono što drugima nikada ne bi. Zašto?

Zato što je Zapad već šest decenija veoma blagonaklon prema Izraelu zbog osećaja kolektivne krivice za tragediju koja se Jevrejima dogodila tokom Drugog svetskog rata. Da se ne bi povredio narod koji je toliko propatio u istoriji, razumevanje za sve što učini Izrael postalo je neka vrsta nakaradnog dokaza civilizovanog ponašanja.

Mnogo toga će se prećutati da se ne bi zamerilo jedinoj demokratiji i branitelju vrednosti Zapada u arapskom/islamskom okruženju. Čitam naslov jednog komentatora: „Izrael protiv Hamasa, civilizacija protiv terora”.

Zašto bi tegobna istorija jevrejskog naroda u raznim neprijateljskim okruženjima danas izuzimala Izrael od nekih standarda ljudskih prava i međunarodnih zakona?

Rizikujem da i mene sada neko optuži za antisemitizam, da li zato što tako zaista misli ili zato što je zahuktala izraelska propagandna mašina podelila zadatke. Ne znam da li će me ponovo pozvati na proslavu Hanuke.

Nemam nameru da zbog toga ćutim. Objavio sam knjigu o Izraelu o kojoj su Jevreji govorili pohvalno. Imam Jevreje u rodbini i među prijateljima, a imao sam ih i u vreme kada Izrael na ovim prostorima nije bio omiljena zemlja. Napisao sam mnoge tekstove o pogubnim efektima antisemitizma (protiv Jevreja, jer i Palestinci su semitski narod).

Ne kritikujem Jevreje, već aktuelnu politiku izraelske vlade. Ako sam se toliko puta obrušavao na Džordža V. Buša, zašto ne bih i na ove izraelske političare koji slede njegov model. Ako sam pisao šta mislim o američkom masakru u iračkoj Faludži, zar treba da prećutim Gazu?

Amerika je Bušovu politiku platila ogromnim gubitkom moralnog kredibiliteta i nastankom dosad neviđenog antiamerikanizma. Izrael se nada da to ne može da mu se dogodi. Računa na argumente istorije kao da se ništa nije promenilo.

Kulture čvrsto uvezane u prošlost često imaju probleme sa sadašnjošću i iscrtavanjem budućnosti. Otporne su na promene, jer ih vodi misao na ono što su nekad bile a ne šta mogu da budu sutra.

Operacije u Gazi su bolno podsećanje da je jedan od najakutnijih problema način na koji prošlost oblikuje budućnost. Hamas nije egzistencijalna pretnja Izraelu, ali odmazda je replika sukoba 1948, 1956, 1967, 1973, 1982, 2002, 2006.

Novi izraelski političari imaju potrebu da se izjednače sa hrabrom generacijom „kibucnjika“ kojoj su Arapi pretili da će je „baciti u more”. Ostala je nostalgija za snagom oružja, insistiranje na vojnim rešenjima problema koji su političko-etnički.

Kada se nominalno saglasio sa idejom dve države, jevrejske i palestinske, Izrael je izgradio Zid razdvajanja pretvarajući budući palestinski dom u betonski i žičani geto. Pritisnuti cionističkim idejama biblijske Obećane zemlje, lideri Izraela ne pokazuju nameru da se povuku sa okupiranih teritorija. Štaviše, uporno ih i dalje naseljavaju: na Zapadnoj obali živi 250.000 Jevreja. Cilj je jasan: obezbediti što više zemlje sa što manje Palestinaca.

Istorija dominacije i okupacije utisnula je ideju da odnosi sa Palestincima, i njihovim budućom državom, moraju uglavnom da budu definisani po izraelskim uslovima.

Palestinci pate. Tanje se šanse da će dobiti državu koju im je mirovni plan iz Osla obećao do 1999, a američki predsednik do kraja 2008.

Hamas mora da prekine sa raketiranjem Izraela, ali vreme je i da Izrael položi račune međunarodnoj zajednici. Ukoliko tako nešto uopšte postoji.