Ruglo na mestu gde se igralo do zore

Gornji Milanovac – Gotovo da nema sela u ovoj opštini, a njih je oko šezdeset, bez doma kulture. Zovu ga još i zadružni dom. Građen je, pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka, mobom i kulukom – o ruhu i kruhu meštana. Dom je obavezno imao salu sa binom, nekoliko kancelarija u koje su se useljavali činovnici zemljoradničke zadruge, prodavnicu, mesnu kancelariju i poštu – ukoliko je toga u konkretnom selu bilo. U zimske večeri omladina je na pozornici izvodila „Glavu šećera“, „Đidu“ i „Nikoletinu Bursaća“, đaci recitovali za državne praznike, a redovno je priređivana igranka sa lutrijom. Katkad bi iz grada stizao i putujući bioskop.

Kad su, u naredne dve decenije, mladi listom otišli u gradove, sale domova su poslužile kao skladišta pšenice, suvih šljiva i krompira sa zadružnih ekonomija. Kad je i zadrugama „odzvonilo“, najveći broj ovih zgrada postao je „mrtav kapital“, prepušten nemaru i zubu vremena. I tako sve do danas.

– Znamo za stanje seoskih domova i odlučili smo da nešto preduzmemo. Popisali smo ih, utvrđujemo vlasništvo, većina pripada selima i mesnim zajednicama, ali ima ih koji su postali svojina nekih zadruga ili PIK „Takovo“. Sledeća faza će biti da ih, gde se to može, osposobimo i učinimo korisnim za žitelje sela – reče nam Mićo Mirković, zamenik predsednika opštine.

Dosta seoskih domova kulture, sa više ili manje ulaganja, moći će da se privedu nekoj koristi, ali ima i takvih kojima pomoći nema. Najveći među njima je dom u suvoborskom selu Teočin. Veliko selo, pa gradilo veliki dom.

– Počelo je tako što je, pre gotovo 60 godina, jedan partijski aktivista štapom nacrtao u prašini plan zgrade. Na svaku kuću je razrezan danak: toliko nadnica, pešačkih i volovskih, toliko stabala za grede i rogove krova. Dom je građen deset godina i imao je toliku salu da se u njoj, bezmalo, mogla igrati fudbalska utakmica. Igranke su trajale do zore, ali kad je Teočin ostao bez mladih, a zemljoradnička zadruga „Suvobor“ počela da u dom smešta sezonce dovedene izdaleka, koji su peći ložili patosom, vratima i prozorima, dom je postao ničiji – pričaju Pavle Brković i Branislav Kozoder, dvojica bivših Teočinaca, a sada stanovnika grada.

I dom kulture se pretvorio u ruinu i ruglo usred sela. Od golemog zdanja ostali su zidovi. Tamo gde je nekada, nedeljom uveče i o praznicima, igralo kolo, gde su bile kancelarije i prodavnica, sada su krošnje izniklog drveća, kupina i korov. Dom u Teočinu je jedan od onih koje je gotovo neisplativo popravljati. Brković tvrdi da je nesloga u selu doprinela propasti zgrade i sarkastično dodaje da „nema većeg inadžije od stvora čiju glavu pokriva šajkača“.