Stiv Tešić: Amerika kao rak srca

ŽIVOT I TRI DRAME

Volim te kao hodočasnik svetu zemlju
Kao lutalica lutanje svoje
Kao doseljenik – što jesam – Ameriku
I kao slepac sećanje na boje.
Stojan Stiv Tešić

Knjiga Zorana Jeremića Stojan Stiv Tešić – Život i tri drame (Academica – Akademska grupa, Beograd, 2008, prevodioci Ljiljana Bogoeva Sedlar, Jelena Basta, Ana Petrović i Ana Sivački) građena je kao album isečaka i spomenar po strukturi: kratka informativna biografija, mali zbornik iskaza prijatelja, rođaka i saradnika o umetniku, sažet prikaz poznih Tešićevih drama. Tu su i tri prevedene, najbolje njegove drame – Brzina tame, Povratak na početak i Umetnost i dokolica,  što je, iako je teško poverovati u tako nešto, izdavačka premijera Tešićevih dela na srpskom! 

I ovaj gotovo dokumentarni „film/roman” o Tešiću, najzad uspeva da konstatuje samo dve stvari – prva je da „ni Amerika ni bilo ko drugi nema talente takvog kalibra za bacanje”, a druga je da mi Srbi to sebi (jedini) možemo da dozvolimo, prvenstveno zato što ne znamo i ne želimo da se bavimo upoznavanjem takvih kalibara. A Stojan, kasnije Stiv Tešić (1942, Užice – 1996, Nova Škotska, Kanada) jedan je od onih našijenaca, koji su se, zavedeni Amerikom, u nju zaljubili i tamo otišli. Sjajno – jedan manje! – rezon je srpske ekonomije talenata. Američka ekonomija talenata, bar u Tešićevo vreme, obrnuto, uz minimalna ulaganja, preferirala je profit.

Četiri prijatelja su najšarmantnije, opipljivo, osećajno ljubavno pismo Americi, koje je srebrni ekran ikada video – sjajno primećuje Morin Farel. „Moj prijatelj Danilo je manijakalno vezan za Američku himnu” – kaže jedan od likova Prijatelja. „On ide na ragbi utakmice kako bi mogao da ustane sa masom i zapeva ’Oh say can you see’. Otkako ga znam, nikada ga nisam čuo da kaže Sjedinjene Američke Države. Uvek kaže Amerika, kao da vidi nešto dok to govori... Ameriku.”

Svako od nas imao je takvog, makar poznanika, u komšiluku, u Užicu ili Beogradu, svejedno. Rođenog pečalbara, gastarbajtera, koji je jedva čekao da se dočepa Amerike. Bildovao bi po metodi čuvenog američkog snagatora Čarlsa Atlasa, za vreme bioskopskih projekcija vesterna brojao ispaljene metke iz „mornaričkog” kolta i „vinčesterke”, gutao stripove o noir detektivima, mlatio glavom uz gramofonsku škripu Šeduoza i Elvisa, i zviždao za Merilinkom. Svi su otišli, neki su se vratili, a mnogi ostali.

Meteorski uspon u Holivudu

Ali Tešić u svom prtljagu u Ameriku nije odneo samo nabildovane bicepse i deltoide, iako su Stojanu pomogli u dobijanju studentske rvačke stipendije i u biciklizmu – lajtmotivu filmova Četiri mangupa i. Poneo je i dušu i prikladnu rusku literaturu čije je poznavanje overio i diplomom na univerzitetu Indijane. I postao „najgora” vrsta američkog pisca: emotivni moralista. Doduše, u početku, Stojan se kao Stiv dobro pokazao.

(/slika2)Dakle, Tešić počinje kao zvezda. Razmere njegove popularnosti u SAD mere se aršinom Holivuda. On svoju karijeru filmskog scenariste počinje meteorskim usponom. Tešićev prvi filmski scenario, Četiri mangupa (1979), suptilnu i nežnu studiju mladalaštva u malom, industrijskom gradu, režira čuveni Piter Jejts, a glumi i mladi Denis Kvejd. Za Četiri mangupa Tešić dobija Oskara za scenario, nagrade Londonskih filmskih kritičara, Nacionalnog društva filmskih kritičara SAD, i Gilde pisaca Amerike, i biva nominovan za Zlatni globus (SAD), a Jejts – za Oskara (za režiju i producenta).

Igrajući na pobednički tim, Holivud Tešićev sledeći film, sasvim neholivudski haotičan ali dopadljiv, Svedok (1981), takođe poverava Jejtsu.

Četiri prijatelja (1981), Tešićevu kritiku šezdesetih i oštrih, gotovo nemogućih protivrečnosti „najčudnije decenije svih vremena”, režira Artur Pen (Boni i Klajd, Mali veliki čovek).U Svetu po Garpu (1982), koji potpisuje Džordž Roj Hil (Buč Kasidi i Kid, Žaoka),  svet pisca Garpa trpi sve čudnije i užasnije torzije, sa sve većim promenama u sistemu vrednosti – američki gledalac, baš kao nekada optimista Tešić, ostaje u čudu u svetu u kome se obreo, koji je tako sličan, a tako različit od onog u kome bi želeo da živi.

Iako je American Flyers, sa mladim Kevinom Kostnerom u glavnoj ulozi,režirao Džon Bedem (Groznica subotnje večeri, Drakula), taj Tešićev scenario o trodnevnoj biciklističkoj trci nema značajnijih vrednosti (iako su tu i dalje „i gubljenje nevinosti i pronalaženje puta”); ali u scenariju Eleni (1985), ponovo u saradnji sa Jejtsom (glumi Džon Malkovič), Tešić se vraća raspinjućim bolovima komšijskih, balkanskih muka – novinarevoj istrazi o smrti majke u jeku komunističkih progona četrdesetih godina prošlog veka, u grčkom „građanskom ratu”.

(/slika3)Tešićeve drame, s druge strane, jasno su podeljene u dve grupe:

Prvoj pripadaju teme žudnje za asimilacijom. Prvih šest od ovih, u rasponu između Tenesi Vilijemsa i Milera, jesu društvene drame o atomizaciji porodice – Drvoseče (1971), Odneguj zver (1974, nagrada „za pisca koji najviše obećava”), Ulica Divižn (1981))...

Druge iskazuju razočaranje Amerikom (do očaja i ogorčenja u Brzini tame, 1989), Vijetnamskim sindromom i sistemom sve novijih i složenijih lavirinata laži, kao virusom izjedanja ličnosti i porodice. Povratak na početak (1990)govori o raspadu braka. Na kraju dolaze postapokaliptičke drame – Na otvorenom drumu (1992) iposmrtno izvedena Umetnost i dokolica (1997).

Udvorički i nezahvalni emigranti

U SAD, njegovih prvih šest drama na scenu je postavio čuveni njujorški „Ameriken plejs tieter”, koji je lansirao Sema Šeparda, Fej Danavej, Majkla Daglasa, Dastina Hofmana... I sve ostale su gotovo odmah igrane on i off Brodvej, i sve su odmah objavljene. Kritičari poput Roberta Eberta (iako, inače, Tešićeve komade kritika nikada nije „mazila”) aplaudiraju njegovoj kritičkoj „jasnoći i iskrenosti”: uostalom, Amerika ne voli udvoričke pohvale svojih imigranata. Tešiću je tada još uvek stalo da se uspešno ogleda u „američkom snu”. Ali, njegova bazična orijentacija moraliste sa srcem, naterala ga je da sagleda istinu o Americi. A ona je bila mnogo malignija od ičega što je „Danilo” ikada mogao u njoj videti.

„Kad sam saznala da mi je brat umro, moje prve reči upućene njegovoj ženi bile su: Njega je ubila Amerika”, kaže njegova sestra Nađa Tešić.

Na praznoj sceni Stiv i Stojan „pate nemo”. Nijedan Tešićev tekst o „građanskom ratu” u Jugoslaviji, Amerika nije objavila. Tešić je „patio zbog toga što je mislio da je važan pisac čiji glas treba da se čuje... Zbog toga što su CIA, penzionisani generali i Bjanka Džeger na TV pričali o Srbima. Patio je što su ljudi oko njega, čak i stari prijatelji, izgledali kao da im je mozak ispran, da se ugasio. Patio je... jer je on nekad voleo Ameriku”.

Drama Umetnost i dokolica postavljena je 2006, u Narodnom pozorištu u Užicu, a Brzina tame u Zvezdara teatru u Beogradu. Tešić se okušao i kao romanopisac – njegova dva romana, Summer Crossing (1982) i Karoo (1996) nisu prevedeni na srpski.

„Ogromne oblasti na planeti su dedramatizovane iz čisto praktičnih razloga, zarad generacija koje će doći... I ako je svet jednostavno takav, kakve šanse ima moj otac... da iko ikada više doživi njegovu agoniju kao dramatičnu?” – kaže jedan od protagonista Tešićevog komada Umetnost i dokolica.

A Amerika? Ona ne ni voli nezahvalne imigrante. Stojan je otišao u Ameriku. Sa srcem. Postao je Stiv. Slomljenog srca. Paradoksalno, to je pojačalo Stojana, kao električnu gitaru, na n-tu potenciju. Naravno, Stojan je umro. Dakle, Stojan se vratio. Stiv je o(p)stao.

I to je tema za još jednu sasvim tešićevski dobru dramu. Ali, ne mora sve da uradi samo on.