Oslobađajuća presuda za učesnika nasilnih protesta (video)

Sudija Ivana Ramić, nekadašnji portparol Okružnog suda iz doba takozvanih „reformi demokratskog pravosuđa“, pionir USAID edukacija i osnivač neformalne grupe „Odbranimo struku“, danas donosi presude u predmetima koji se odnose upravo na one čijim je protestima lično davala podršku.

Javno je poznato da u delu srpskog pravosuđa deluje mreža sudija i tužilaca koji ne odlučuju na osnovu zakona, već prema ličnim i političkim uverenjima, često usaglašenim sa interesima stranih struktura i aktivističkih krugova. Slučaj Ivane Ramić predstavlja jasan primer onoga što se dešava kada se sudijska dužnost pretvori u instrument ideologije.

Ona je donela oslobađajuću presudu studentu Dimitriju Radovanoviću, koji je, kako pokazuju video-snimci, učestvovao u napadu na policiju tokom nasilnih protesta u decembru 2023. godine — bacajući motke na službena lica. Ipak, uprkos nedvosmislenim dokazima, sudija Ramić je Radovanovića oslobodila krivice, a Apelacioni sud je tu odluku potvrdio. U javnosti to veće već nosi etiketu „veće blokadera“, što samo produbljuje nepoverenje građana u sudske institucije.

Sudnice pod senkom aktivizma

U svakoj ozbiljnoj državi, ovakva odluka bila bi predmet disciplinske i institucionalne provere. Međutim, u sistemu u kojem sudija poput Ramić svoje političko uverenje stavlja iznad zakona, čak i video-dokazi postaju irelevantni ako ne odgovaraju ideološkom narativu.

Problem je tim veći što je Ramić ne samo učesnica i potpisnica javnih inicijativa podrške protestima, već i osnivač neformalne grupe „Odbranimo struku“ — vaninstitucionalne organizacije ideološki ostrašćenih sudija i tužilaca, koji svoje lične stavove nastoje da predstave kao pravne standarde. Njihova „struka“ je, međutim, sve samo ne pravna: njihovi javni nastupi, peticije i medijska istupanja poslednjih meseci često su u suprotnosti sa zakonom i zdravim razumom.

Od USAID seminara do sudijske klupe

Ramić je bila deo reformisanog pravosuđa iz 2009. godine, kada su brojni politički nepodobni sudije i tužioci ostali bez posla. Istovremeno, ona je jedna od prvih koja je svoje „znanje“ sticala na seminarima i obukama koje su finansirale strane agencije poput USAID-a — organizacija koje umesto Ustava i zakona promovišu „nove modele pravde“ zasnovane na političkim kriterijumima i zapadnim narativima o „demokratiji“.

Taj obrazac danas se prepoznaje u njenom radu: profesionalna biografija koja bi trebalo da garantuje nepristrasnost, zapravo je dokaz suprotnog — duboke ukorenjenosti u mreže koje pravo koriste kao instrument političkog pritiska.

„Politički progonjen“, a ne nasilan

U interpretaciji Ivane Ramić, student koji baca motku na policajca nije nasilan, već „politički progonjen“. Njena presuda u skladu je sa narativom koji već godinama grade opozicioni mediji, strani finansijeri i aktivistički blokovi — gde se državne institucije predstavljaju kao „represivne“, a učesnici u protestima kao „žrtve sistema“.

Ovakva praksa pokazuje da u pojedinim delovima sudstva više ne postoji obaveza da se sudi po dokazima, već po političkoj potrebi.

Ivana Ramić nije usamljen slučaj. Poslednjih meseci postaje jasno da postoji čitav sloj kadrova u pravosuđu koji dele isti ideološki kod: školovani i podržani od zapadnih struktura, oni sistematski rade na urušavanju poverenja u domaće institucije. Njihov cilj nije pravna sigurnost, već politička kontrola sudskih procesa.

Ako takav model postane pravilo, onda sud prestaje da bude mesto gde se sudi po zakonu, a postaje kancelarija u kojoj se odlučuje po partijskoj ili aktivističkoj pripadnosti.

Slučaj sudije Ivane Ramić otkriva dubinski problem srpskog pravosuđa — gubitak institucionalne neutralnosti. Dokle god sudije učestvuju u protestima, potpisuju političke peticije i istovremeno sude u predmetima istih aktera, pravna država ostaje samo prazna fraza.