Ređaju se rane i ordenje junaka Gagulića

Ima ljudi iz naroda koji jačeg ne priznaju i na muci se poznaju. Takav je bio Vladimir Gagulić (1878–1950), čijom se ratnom hrabrošću ponose i zapad i istok Srbije. S pravom, jer je svet ugledao i detinjstvo proveo u ivanjičkom selu Kušići podno Javora, a zatim dugo živeo u niškom kraju. Ostao je u Velikom ratu upamćen kao junak, piše o njemu Emilijan Protić u knjizi „Znameniti Moravičani”.

„Tek je izlazio iz dečačkih godina kada se sa roditeljima, poput mnogih Moravičana, za boljim i lakšim životom odselio u Toplicu. Vojni rok odslužio je u Nišu, gde je stekao čin podnarednika u rezervi.”

Izbio je Prvi balkanski rat i najavio odlučnost Srbije da se konačno oslobodi Turske. Vojničko iskustvo iz Niša Vladimiru je bilo od presudne pomoći da se već u prvim ratnim okršajima istakne hrabrošću.

„Kad se zaratilo s Bugarima 1913, u njemu je bilo srce u junaka. U krvavim borbama na Bregalnici narednik Gagulić prvi iskače iz svog rova i u jurišu uskače u neprijateljske. On ne zna za zastoj, kratki odmor između borbi. Ubrzo je na njegovim prsima prvo odličje, Zlatna medalja za hrabrost. Tek što je stigao kući, već posle nekoliko meseci, usledila je mobilizacija i prelazak u novi boj, krvaviji od svih dotadašnjih.”

Na umornu, izranavljenu i ekonomski iscrpljenu Srbiju krenula je Austrijska carevina. Opet je Vladimir u stroju svog proslavljenog puka.

„U jednoj od prvih borbi 1914. njegov vod ostaje bez oficira koji je komandovao. On se bez predomišljanja stavlja na čelo proređenog voda koji ima samo preostalih 18 vojnika. Nema odstupanja, drži se na položaju iako je neprijatelj nadmoćan i u ljudstvu i u oružju. Iskustvo naredničko, oko i ratnički osećaj ga ne varaju. Neprijatelj polako posustaje, oseća se to po slabijoj vatri, gube snagu”, zabeleženo je u knjizi „Znameniti Moravičani”.

Borba je za goli život, pa Gagulić ne čeka naredbe više komande. Kreće u juriš, izbacuje neprijatelja sa položaja, čak i zarobljava nekoliko vojnika.

„Za ovaj podvig odlikovan je Zlatnim ordenom Karađorđeve zvezde s mačevima. Unapređen je u čin rezervnog potporučnika. U čuvenoj Kolubarskoj bici Vladimir komanduje vodom. Ponovo je među najhrabrijima i drugi put je odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.”

Neumorni ratnik sa puškom u ruci ne traži poklon ni na Solunskom frontu, tu treći put dobija Medalju za hrabrost. Nisu ga zaboravili ni saveznici. Odlikovan je francuskom bronzanom medaljom za hrabrost.

„Bio je četiri puta ranjavan. Na kraju rata izašao je kao rezervni major koji svaki dodeljeni orden dobija više nego zasluženo. U međuratno doba jedno vreme živeo je u Nišu i radio u fabrici duvana. Konačno je večni mir našao u 72. godini u svom domu u Prokuplju”, seća na Vladimira Gagulića doajen ivanjičke publicistike Emilijan Protić.