Patrijarh Porfirije načalstvovao proslavom slave hrama Pokrova Presvete Bogorodice u Beogradu

Patrijarh srpski Porfirije načalstvovao je danas, na praznik Pokrov Presvete Bogorodice, svetom liturgijom u hramu posvećenom tom velikom prazniku u Beogradu.

Sasluživali su: protojereji-stavrofori Branko Topalović, Stevan Stanković, Jovica Vićentijević, Aleksandar Vlajković, Dragan Stanišić i Aleksandar Ilić, protojerej Ivan Štrbački, jereji Radomir Marinković, Uroš Stojanović, Aleksandar Popović i Nemanja Kalem, protođakon Dragan Radić, Radomir Vrućinić i Stevica Rapajić i đakoni Vasilije Perić i Nikola Mutavdžić.

“Jedna drevna izreka predanja Crkve i iskustva Crkve glasi: Molitva i rad. To je ono što odlikuje ikonu Božju, što odlikuje čoveka. To je ono što ga čini dostojnim da se nazove učenikom Hristovim i članom Crkve Njegove. Potrebno je, braćo i sestre, i jedno i drugo. Međutim, postoji redosled, postoji ono što je pretežnije, ono što je prvo, ono što je temelj, ono iz čega sve izvire. Ako postoji samo rad i trud oko onoga što je spolja, makar to bili i bližnji naši, to nije dovoljno. Potrebno je da svoj život utemeljimo na Hristu, da On bude naš koren, da znamo da sve zavisi od Njega, da nam On bude početak i kraj, da On bude alfa i omega. Potrebno je da budemo vezani čitavim svojim bićem za Njega molitvom, a molitva je istovremeno i vera naša, i ljubav naša, i nada naša. Molitvom se vezujemo za Sina Božjeg, za Gospoda našeg, za Isusa Hrista, a onda kad smo vezani za Njega, kad je početna tačka našeg postojanja ispravna, sve će biti ispravno, sve će biti kako treba. Čak i onda kada se kolebamo, i kada posrćemo, i kada padamo, i kada lutamo, i kada grešimo, ako smo molitvom vezani za Hrista, biće sve pre ili kasnije baš onako kako treba”, besedio je patrijarh Porfirije.

Istakao je da je čitavim svojim bićem “sav molitva, sav Hristov, sav Božji, pre svih i iznad svih, časnija od Heruvima i slavnija od Serafima” bila upravo Presveta Bogorodica…

“Ona koja je rodila Bogočoveka, Ona koja je rodila istinskog Boga, ali i istinskog Čoveka. Kroz Nju je Gospod postao jedan od nas, a ostao Bog. Kroz Nju je uzeo na sebe sve što je naše, osim greha, sišao do ada, okusio i smrt, ali istovremeno On je i Spasitelj naš. Presveta Bogorodica jeste i Čovekorodica, jer Ona je rodila istinskog, autentičnog, pravog čoveka, onoga čoveka koji je mera svakome od nas i onoga čoveka koji je naznačenje svakoga od nas.”

Na kraju svete liturgije, patrijarh Porfirije blagoslovio slavski kolač, čestitao slavu sveštenom bratstvu Pokrovske crkve, kumovima slave i parohijanima, a zatim svima uputio očinsku pouku u kojoj je naglasio:

“Koliko je moguće, ugledajmo se na Presvetu Bogorodicu, pre svega što se tiče Njenog stava i Njenog opredeljenja, a on uvek bio stav vere i stav poverenja u reč Božju. Za nas to znači i stav poverenja, braćo i sestre, u Crkvu. Živimo u vremenima koja su smutna. Živimo u vremenima kada lovci na ljudske duše ne biraju sredstva. Najčešće će pokušati da odglume da imaju divno lice, da imaju najbolje moguće namere, jer će se boriti za naše srce, za naše emocije. Međutim, to nije ništa novo. Oduvek je tako bilo. Oduvek sile ovog sveta, sile podnebesja, nečiste sile i demonske sile hoće duše ljudske. Hoće čoveka najčešće tamo gde ljudi srljaju, idu širokim putem i nemaju potrebu da se mnogo trude”, rekao je patrijarh.

Dodao je da tamo, međutim, gde postoji naša želja da služimo Bogu, a to znači da služimo i svome spasenju i bližnjima, tu će nečiste sile, koje imaju razne oblike i u našem svetu i među nama, koristiti perfidne i suptilne metode, divne i lepe reći.

“Reći će nam da smo najbolji, najpametniji i najlepši, da smo uvek u pravdu. Reći će nam da ne sme da padne nijedna dlaka ili jedan trun na našu senku, a kamoli na naš ego. Govoriće nam o slobodi, govoriće nam o ravnopravnosti, govoriće nam o jednakosti. Evo, govoriće nam i o humanizmu. Predstavljaće se čak i kao duhovne vođe, kao čestiti i čisti, kao svetitelji. Ponekad će biti i spremniji od nas na mnoge podvige. Ali samo onaj koji je utemeljen na Hristu kao na nepokolebivom kamenu, moći će da razlikuje duhove. Treba da molimo Boga da razumemo reč Njegovu, da imamo poverenje u Crkvu Njegovu. Iako smo ljudi, slabašni i nemoćni, da imamo poverenje u saborni um Crkve Hristove, jer ono na šta sile ovog sveta udaraju - a to je zapravo i prvo i jedino - jeste istina Hristova, jeste Crkva Njegova i ovde među nama, i na našim prostorima, i gde god se slavi ime Hristovo.”

Hram Pokrova Presvete Bogorodice svedoči o rastu grada

Beograd je između 1921. i 1931. godine doživeo demografsku eksploziju, sa brojem stanovnika koji se bukvalno udvostručio. Ovaj nagli rast doneo je sa sobom i potrebu za novim bogomoljama, a posebno je nedostajala crkva u području koje se proteže od Cvetkove mehane do Crvenog krsta.

Kao odgovor na ovu potrebu, patrijarh srpski Dimitrije blagoslovio je osnivanje fonda za izgradnju pravoslavne crkve, kao i obdaništa “Dom majke Jevrosime" i ženskog manastira. Nakon smrti patrijarha Dimitrija, njegov naslednik, patrijarh Varnava, nastavio je sa zalaganjem za ovaj plemeniti projekat.

Završetak radova obeležen je krajem septembra 1933. godine, a na dan hramovne slave, Pokrov Presvete Bogorodice, 14. oktobra 1933, vikarni episkop Vikentije (Vujić) izvršio je svečano osvećenje crkve.

Prema prvobitnoj zamisli patrijarha Varnave, crkva je trebalo da bude skromni hram ženskog manastira. Posao izgradnje poveren je arhitekti Miomiru Korunoviću. Na istočnoj strani postojeće zgrade na kupljenom imanju, koja je ranije služila kao radionica šešira, dograđeni su oltar i centralno kube, dok je na zapadnoj strani nikla zvonara sa kancelarijama i krstionicom. Hram krasi ikonostas u duborezu, rad ohridskog majstora Cvetana Nikolovskog, veličanstveni živopis i ikona Presvete Bogorodice Pećke.

Izgradnja Hrama Pokrova Presvete Bogorodice predstavlja živo svedočanstvo o duhovnom preporodu i rastu grada Beograda u tom periodu, ostajući do danas značajno duhovno središte i arhitektonski dragulj prestonice.