U potrazi za novim uglovima lopte

Prvi put od kada je samostalna država, Srbiji bi moglo da se dogodi da završi godinu bez ijedne medalje u omiljenim sportovima. Od 2006, izuzev one kovidne 2020, kada nije ni bilo takmičenja, uvek bi nas doprinosom riznici srpskog sporta obradovali vaterpolisti, odbojkaši i odbojkašice, košarkaši i košarkašice, pa i rukometaši i rukometašice, čiji je prilog, doduše, i najskromniji, ali ga je bilo.

Naš najpopularniji sport – fudbal – odavno nas je odvikao od toga da od reprezentacije očekujemo mnogo. Ni u maštanju ne dosežemo dalje od plasmana na neko veliko takmičenje. Međutim, tokom 2025, na niske grane sletele su naše sportske uzdanice: i one koje su imale prvoklasan ulov, a i one koje su lepo pevale svetu o nama.

Ističe godina bez berićeta: da li je ovo puki kuriozitet, koji će već u 2026. da bude arhiviran u fasciklu „bilo, ne ponovilo se”, ili nagoveštaj dužeg sušnog perioda? U svakom slučaju, trebalo bi vrlo brzo da se potraži odgovor na to pitanje i da se počne s „navodnjavanjem”.

Fudbaleri su nas ubili u pojam porazom od Albanije u Leskovcu u, verovatno, ključnoj utakmici u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Čelo nam nije razvedrila ni pobeda potom u Andori. Onaj gol koji smo primili s centra je neka vrsta vizitkarte našeg fudbala. Utisak je da se i nismo mnogo potresli. Boli nas, mnogo nas boli, ali znamo da nam je zub šupalj i samo je pitanje trenutka kada ćemo osetiti bol. Nije nam prvi put, pa smo i oguglali na nešto zbog čega bi odavno trebalo da bude dignuta uzbuna, da se mobiliše sve čime raspolažemo: od prve pomoći do konzilijuma, od narodnih lekova do savremene medicine.

Uvek je, razume se, kriv selektor. Svejedno kako se zove, on se, pre ili kasnije, odroni kao ledeni breg, ali taj ledeni breg ne stvara klimu, nego ona njega. Tako je i sada sa Stojkovićem. Bio je veliki fudbaler, a mnogo je i biće sve više asova koji se uzdržavaju da budu treneri. Vrhunski selektor nije onaj koji ume ili je umeo da pošalje loptu tačno tamo gde želi. On mora da zna kako da rukovodi grupom različitih ljudi, da planira etape do cilja, a ne da razmišlja samo o prvom narednom koraku.

Mi u fudbalu niti smo imali, niti imamo igrače koji su vaspitavani da budu šampioni, da iz njih zrači vera u sebe, a ne strahopoštovanje prema protivniku...

Nije smak sveta što smo izgubili 5:0 od Engleske kao domaćini. Protiv takve fudbalske velesile niko ne može da računa na bodove. Ne valja što naši igrači nisu imali u grudima srce koje će da ih potera u napad, a u glavi plan kako da to izvedu. To ne mora da uspe, ali mora da se pokuša. Dok za oduzetost protiv Engleza neko može i da nađe razumevanje, nema opravdanja zašto su naši reprezentativci preplašeni i neodlučni ušli u duel s Albancima, iako su znali da ih pobeda vodi ka cilju. Protivnik ničim nije zadivio, ali mu, ispostavilo se, to nije ni bilo neophodno.

Gol, koji je kao torpedo potopio našu nadu, pao je spletom okolnosti (jedan albanski igrač je promašio celu loptu, što je bila srećna okolnost po njegov tim). Na to, recimo, ne može da se utiče. Ali je neshvatljivo da naša mlada fudbalska zvezda, već uzletela ka sazvežđu nad „kolevkom fudbala”, načini nepotreban prekršaj na aut-liniji, na pola igrališta, kad je lopta u vazduhu i protivnički igrač ništa pametno ne može da učini s njom, uz to još na izmaku prvog poluvremena. Taj faul je sasvim promenio sliku poprišta. Cela protivnička četa preselila se pred našu tvrđavu i desilo se ono najgore po nas. Ali odbrambene fudbalere više ne uče da „čitaju” protivničke namere, da procenjuju situaciju, da oduzimaju loptu na znanje (tako je i u svetu), nego da se „pametnim faulovima” (što dalje od gola, to jači aplauz) iskažu.

Za onaj antologijski gol Andore s centra bila bi sramota i da nam ga je dao lično Pele ili neko od onih koji sada zauzimaju, s više ili manje razloga, njegov presto. Podrazumeva se da ide golmanu na dušu, međutim, on ne može da predvidi da će na vedrom nebu njegov saigrač da izazove udar groma. Na centru naš fudbaler, koji je u svojoj kući imao šta da nauči o fudbalu, plus što je već „internacionalac”, bez prikrivanja namere, pošalje loptu najbližem saigraču i tamo neki iz Andore to predoseti i usudi se da preko Pirineja gađa u gol. Pogodak je zaslužio više zbog smelosti, nego što je majstor svog zanata.

U obučavanju podmlatka uglavnom prelazimo preko takvih grešaka u razmišljanju, jer se zbog njih retko plati ceh. Ali se kad-tad plati. I to su previdi koji nemaju veze s iskustvom, jer takva naivnost je nedopustiva i na času fizičkog vaspitanja.

Ko god počne da se bavi fudbalom kod nas, dabome i kao trener, mašta o tome da ode u inostranstvo. Za naše klubove je decenijama, još iz doba „one” Jugoslavije, prodaja fudbalera glavni izvor prihoda. Možda po nekoj teoriji preprodavanja može da se živi od toga, ali život je pokazao nešto drugo. Niko od naših klubova nije procvetao od toga, svi imaju, ili su imali, finansijske probleme i nisu potonuli zahvaljujući razumevanju države. Kakav je to profesionalizam kad bez pomoći odozgo ili iz neke druge delatnosti ne može da se preživi?

Pošto najdarovitiji odlaze (inostranstvo ne kupuje stare, nego dobro zagleda u zube, pa što su mlečniji – to je posao verovatniji), ostaje prazno mesto za njima, koje mora da se popuni. I popunjava se tako što sad naši kupuju robu koja nije imala prođu na tržnicama na kojima se traži finija ponuda.

Kada bi reprezentacija bila sastavljena od fudbalera iz naše lige, da li bi bilo neke razlike u odnosu na ono što su naši „stranci” pokazali protiv Andore, Albanije, nedavno u Letoniji i da se ne prisećamo minulih vremena? Kada bismo izbacili besmisleni treći deo domaćeg prvenstva, koji, inače, protivreči onom zakonu lige da svako igra sa svakim po jednom kod kuće i u gostima, bilo bi vremena da selektori (i mlađih kategorija) rade s igračima, da se usaglašavaju s klupskim trenerima. Reprezentaciji bi moglo da se izlazi u susret koliko god je potrebno, a uigran, standardan tim, sastavljen čak i od prosečnih fudbalera, ima veće izglede da učini nešto od zvezda koje se okupe nekoliko puta godišnje za fudbalske „praznike”.

Selektoru je teže nego treneru baš zbog toga što u klubu bezmalo preko cele godine ima igrače na okupu, a u reprezentaciji je to s mene, pa na uštap i u savremenim uslovima nema mogućnosti za temeljit rad s fudbalerima. Jedini način da se to prevaziđe je da se od najmlađeg uzrasta, kao u školi, planski usvajaju lekcije, u ovom slučaju iz fudbala. Za to bi trebalo da neki trust fudbalskih mozgova osmisli šta se i kad uči.

Mi imamo dobre odbrambene fudbalere, isto tako i napadače, ali nemamo vezni red, što je od presudnog značaja. On je prva linija odbrane, od njega počinje napad, u nogama veznih igrača lopta treba da bude bezbedna... A takve nemamo. Nema driblera koji će nekom varkom da raščiste prostor pred sobom, nemamo mislioce koji će svojim potezima da zadive stadion... A nekada nije bilo dečaka koji nije čeznuo da protivniku proturi loptu kroz noge. Takvi nam odavno i ne trebaju.

Zaostajanje za savremenim postindustrijskim fudbalom, nestanak primesa umetnosti u njemu, prerani odlazak igrača u inostranstvo, ukidanje igre u sportu, koji je ipak igra, nagoni da vlastite mane pretvaramo u svoje adute. Svi fudbalski sistemi su nastajali iz potrebe da se drugim putem preteknu ili bar stignu oni koji su odmakli. Krojf, znamenje totalnog fudbala, kao trener Barselone je uveo nešto sasvim suprotno od toga, takozvani tika-taka, kojim je ona pokorila svet, a u stvari to je bilo vraćanje u život davno prevaziđenih kratkih pasova.

Preuzimanje zapadnoevropske koncepcije fudbala, u kojoj su čak i reprezentacije sastavljene od uvezenih stranaca (prva, druga ili čak treća generacija doseljenika) s basnoslovnim kupovinama po celom svetu, može da bude i štetno. Brazil je najbolji primer za to. Jedina reprezentacija, koja je učestvovala na svim svetskim prvenstvima (rekorder s pet titula), u ligi od 10 južnoameričkih zemalja u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo (šest je išlo dalje) završila je na – petom mestu. A nekada su njegove perjanice bile fudbalska božanstva za ceo svet. Sada brazilske fudbalere, kako mnogo darovite, tako i one skromnijeg znanja, na vagone izvoze u Stari svet, gde prihvataju evropske fudbalske navike. I to više nisu oni Brazilci u čijoj se igri, kad su u reprezentaciji, uživa i čiji poraz izaziva nevericu.

Nismo jedini koji kad se postigne uspeh preterujemo u veličanju sebe, a neuspeh ublažavamo s naizgled borbenim i optimističkim „to je fudbal, idemo dalje”. Pošto neželjeno ne može da se potpuno zaboravi, onda barem da se ne priča o njemu, a vreme će da učini svoje.

Da ne bismo stalno gazili na iste grabulje, trebalo bi da se osnuje šampionat ideja: starih i novih, originalnih i preuzetih, stručnih i diletantskih... I da u žestokoj borbi prvo mesto zauzmu one koje će se na kraju iskristalisati kao ne samo najpogodnije za nas nego i kao nešto što je drugačije od ovih što su sada uzele fudbal pod svoje. Ako nastavimo kao do sada, nemojmo da se čudimo što će i rezultati da budu kao do sada. Antrfile

Rukometašice poslednja slamka

Od velikih međunarodnih takmičenja u ekipnim sportovima s loptom u ovoj godini preostalo je samo još Svetsko prvenstvo za žene u rukometu (Nemačka i Holandija, 27. novembar – 14. decembar). Naše rukometašice (u grupi su s Nemačkom, Islandom i Urugvajem) poslednja su nam slamka nade da nas, ipak, neki tim obraduje u 2025.