Srpske studije

Uvek se začudim kad čujem da neko na univerzitetu bez rasprave i razmene argumenata zabranjuje jedno legitimno pravo. Posebno je ružno i nedopustivo da zabrane i odbijanja prate nastojanja da sagovornici budu osporeni kao akademski građani, ravnopravni sagovornici i čak ljudi. SAD i saveznici pomogli su tokom protekle tri decenije da u Srbiji bude stvorena jedna velika i izvanredno plaćena grupa, koja olako pokušava da se sakrije iza čitavog jednog sloja, pa čak i klase, stanovništva. Onog dela naših sugrađana koji odavano veruju da je „svako kriv dok se ne dokaže da je Srbin”, kao i da je srpski narod moguće, dozvoljeno i čak poželjno vređati, pošto je – zaboga – on u Srbiji većinski. Još ako neko manje ili više sve zavije u šalu, uključi među uvredljive kvalifikacije Tolkinove Orke, stanovnike crtanofilmskog Koralova, ili se podruguje mitskom srpskom Kosovu... Onda je tobože sve jasno i nepotrebno je uopšte oko svega trošiti reči. Suprotno mišljenje ovi ljudi vide na način na koji ga je video distopijski Orvelov režim – sve sa čime nisu saglasni smesta postaje „zlomisao”, a potom i „nemisao”. Oko nečega što „nije misao” ne vredi trošiti vreme.

Istoričari s Filozofskog fakulteta u Nišu posle višegodišnjeg zapostavljanja, segregacije i mobinga – pošto im je viša vlast tako otmeno, građanski, evropejski i zapadnjački obećala da „će ih ukine” – odlučili su da pokušaju da osnuju sopstveni fakultet. Reč je o naučnicima koji proučavaju srpsku istoriju, koji su da bi mogli da ispune visoke zahteve i standarde naših zakona odlučili da osnuju fakultet s profesorima posvećenim srodnim disciplinama. Da bi precizirali najmanji zajednički sadržalac svojih tema, nazvali su ovu novu naučnu i prosvetnu ustanovu u nastajanju Fakultet za srpske studije. Sve to bilo je dovoljno raznim Jovanovićkama, Đokicama i Pisarijima, nekom V. A. s nenovinarskog biltena „Danas”, zloglasnim zbog ideološkog stava i netolerancije, da im se podsmehnu kako su zatucani, kako će predavati samo Srbima, kako će osposobljavati „diplomirane Srbe”... Razume se, nije im palo na pamet da takav fakultet posvećen rumunskoj, bugarskoj, grčkoj ili kiparskoj istoriji i kulturi postoji u spomenutim državama, članicama EU. Zaboravili su na moćni Fakultet za hrvatske studije. Ne smeju s anglistima. Nije im čudno što je pri Filozofskom fakultetu u Beogradu Odeljenje za klasične studije (ne filologiju – kako ne bi bio jasan davnašnji „separatizam” u odnosu na Filološki fakultet). Jer ovde su samo Srbi važni, ne bi inače Filozofski fakultet u Beogradu podržao bosansko-hrvatskog šovinistu koji je uspeo da postane deo Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, iako njegova struka nikada nije bila deo onoga čemu je posvećen inače široki spektar zanimanja naučnika i studenata ovog fakulteta.

Kretanje i promene najvažnija su osobina univerzitetskog sveta. Danas se u Kembridžu diče svojim izdvajanjem iz Oksforda, a dogodilo se to pre mnogo vekova zato što su oksfordske svetovne vlasti kaznile grupu studenata iako su imali nekakav crkveni status. Kaznile su ih zato što su u pijanstvu ubili jednu krčmaricu.

Kolege žele da se izdvoje i da stvore novi fakultet. Dežurni inkvizitori i cenzori dozvolili su da na univerzitetima zacaruje grupa enveoovaca; da je u Srbiji na areopagu njene nauke i prosvete problem samo spominjati Srbiju i srpski narod; da je na fakultet, kakav je onaj na kojem ja radim, nedovoljno pet godina da program koji katedra posvećena srpskoj istoriji predlaže dođe na savet tog istog fakulteta! Na istom fakultetu činovnica, pristigla iz nevladinog sektora, piše naređenje redovnim profesorima da prilagode svoje udžbenike iz inostranstva nametnutom novogovoru, iako su se protiv toga izjasnili svi filološki fakulteti i instituti koji proučavaju srpski jezik! Mastodontsko Nastavno-naučno veće na ovo se nije ni osvrnulo.

Srbija će, naravno, bez obzira na sve navedeno, čak i da s fakulteta i instituta proteraju sve one koji su posvećeni srpskim studijama, uvek imati svoje posvećene nastavnike i naučnike. Pa kod nas je kritička istoriografija pobedila decenijama pre nego kod naroda i država kojima se danas ovi tuđinski šovinisti i srpski autošovinisti dive. Uvek će ovde biti Ilija Pržića, Dragoslava Stranjakovića i Sava Šumanovića; pa makar i samo zato da ih neko ubije. Biće uvek i onih koje će tuđin da progoni. Nije sve srpsko spaljeno s moštima Sv. Save, uvek će imati šta da se spali i biće i Sinan-paša da to učine. I upravo zato, ova je borba velika i nema veze s tim da li će grupa profesora uspeti da stvori nešto bolje i uspešnije, te napusti one moćne i podle – koji ih teraju na Kosovo, da ih tamo drugi progone – nedostojne bio kojeg univerziteta. U ovoj borbi pobediće onaj ko je pravedan i častan, a nepravde i žrtve samo su trnovit put ka trijumfu nauke, prosvete i naroda.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu