Svetom Nektariju u pohode

Svakog leta mnogobrojni ljudi kreću na odmor, duševni i telesni, da se okrepe na obalama Mediterana, nedaleko od Svete Gore i Jerusalima, gde je Hristos Bog postradao i smrt pobedio, podarivši čoveku i rodu Adamovu svoju spasonosnu nauku: „Ja sam Put i Istina i Život” (Jn. 14, 6) Tim putem čovečanstvo ide dva milenijuma, i treći je nastao, a Hristos, koji je Svetlost Sveta, sve nas stalno zove.

Jedan od retkih koji je, gotovo u naše vreme, svim svojim bićem pošao za Sinom Božjim, jeste omiljeni Nektarije Eginski. Rođen je u narodu Jelina (Grka), koji su od Jevreja iz Svete zemlje najrevnosnije prigrlili Isusa Hrista i zasejali njegovo jevanđelje s ostalima u Vaseljeni, odakle smo, kroz misiju Sv. Ćirila i Metodija, a potom Svetog Save i njegovih nastavljača, mi u pravoslavlju sa svetinjama stasali.

Nakon što je naš narod posle 1945. godine duhovno zaspao, kad su Srbi sami sebe porobili, kako je Njegoš rekao, „pohuliše vjeru prađedovsku/ zarobiše sebe u tuđina”, sveci nas u sadašnje vreme vraćaju iz bespuća u naručje Božije. Među njima je i Sveti Nektarije Eginski. Nektarije, odnosno Anastasije Kefalas, rođen je i kršten u veoma siromašnoj porodici. Kao dečak u školi je oskudevao u svemu, pa je morao da radi da bi zaradio za sebe i porodicu. Vapijući, u nemaštini, napisao je „Pismo Bogu našem Isusu Hristu”. Verujući dobrotvor poslao mu je nešto novca, pa je Anastasije uzeo nešto odela. Misleći da ga potkrada, gazda ga kažnjava.

Anastasije odlazi u Carigrad, završava školu, a kasnije u Atini završava studije teologije. U hramu Sv. Nikole u Kairu postaje arhimandrit, a kasnije u Aleksandriji i episkop. Tu je 14, 15 godina bio dobri pastir, ali je zbog raznih zlih jezika po odlasku s episkopske katedre pozivan na istragu.

Nekadašnji jerođakon Atinagora, potonji patrijarh carigradski, doneo je odluku da Nektarije bude zvanično pribrojan saboru Svetih 20. aprila 1961. godine.

Za Svetog Nektarija vezuju se mnogobrojna čuda. Kažu da je, dok je bolovao, ozdravio umirući čovek koji je u bolnici ležao kraj njega. A posle smrti njegove, mnogobrojni poklonici, teško oboleli, svedočili su kako su ozdravili. Mnogi su se, kažu, izlečili od raka. Što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće. Kako je govorio Sv. Nikolaj Velimirović: „Verujte u neverovatno.”

Narod iz naše zemlje, Rumunije, Severne Makedonije, odlazi leti u Grčku da osunča tela, ali i duše. Na ostrvu Evija, najvećem u Grčkoj posle Krita, poklanja se Sv. Jovanu Rusu, a na Egini, koja je (posle grčkog ustanka 1821) od 1827. do 1829. bila prestonica Grčke, Sv. Nektariju. A u Edipsosu, gradu-banji na Eviji, i danas stoji velika zgrada gde se lečio kralj Petar Prvi Karađorđević, u narodu poznat i kao Čika Pera. Uz malo novca oronula kuća na Eviji mogla bi da se uredi s galerijom Prvog svetskog rata koja bi privukla posetioce iz Srbije, ali i Grke i druge.

Aleksandar Sredojević,

sveštenik