Ma­ske ko­je no­si­mo sva­kog da­na

Dok se iz­lo­zi pu­ne bun­de­va­ma, še­ši­ri­ma sa ro­go­vi­ma i ko­sti­mi­ma za Noć ve­šti­ca, Sr­bi­ja, ko­ja se če­sto po­no­si svo­jom tra­di­ci­o­nal­nom, kon­zer­va­tiv­nom i pa­tri­jar­hal­nom kul­tu­rom, odav­no uče­stvu­je u sa­vre­me­noj, glo­bal­noj po­vor­ci ma­ski­ra­nja. Pre­ma re­či­ma dr Ve­sne Mar­ja­no­vić, et­no­lo­ga i an­tro­po­lo­ga, autor­ke stu­di­je „Ma­ske, ma­ski­ra­nje i ri­tu­a­li u Sr­bi­ji” (Et­no­graf­ski in­sti­tut SA­NU), Sr­bi­ja je od­u­vek ži­ve­la u ma­ska­ma, sa­mo što se nji­ho­vo zna­če­nje me­nja­lo.

U tra­di­ci­o­nal­nim se­o­skim za­jed­ni­ca­ma, ma­ske su bi­le deo zim­skih sa­bo­ra i pro­fa­nih ri­tu­a­la. Lju­di su se ma­ski­ra­li na „sje­li­ma, se­đelj­ka­ma”, ne bi li se oslo­bo­di­li sva­ko­dnev­nih pra­vi­la i iz­ra­zi­li ono što im je ina­če za­bra­nje­no. Pre­ru­ša­va­nje je bi­lo čin ko­lek­tiv­nog oslo­ba­đa­nja, pri­li­ka da čo­vek na tren iza­đe iz svo­je dru­štve­ne ulo­ge, da se na­ša­li, iz­o­kre­ne po­re­dak, ili pre­ko ma­ske ka­že ono što ne bi smeo ot­kri­ve­nog li­ca.

Da­nas, me­đu­tim, te iste ma­ske vi­še ni­su od sla­me i vu­ne, već od pla­sti­ke i mar­ke­tin­ga. Ume­sto se­o­skih dvo­ri­šta, ri­tu­al se pre­se­lio na grad­ske uli­ce, u tr­žne cen­tre i di­gi­tal­ne pro­sto­re.

„Do­la­skom ve­li­kih tr­go­vin­skih la­na­ca u Sr­bi­ju, po­la­ko smo pre­pla­vlje­ni sa­dr­ža­ji­ma za Noć ve­šti­ca. Ali to ne zna­či da je pra­znik za­ži­veo u pra­vom smi­slu re­či. U ma­njim sre­di­na­ma, kao što je na­ša, on je vi­še sce­no­gra­fi­ja, pri­li­ka za za­ba­vu i fo­to­gra­fi­ju, a ne deo kul­tur­nog obra­sca”, ka­že Jo­va­na Mi­ha­i­lo­vić iz Lo­zni­ce, or­ga­ni­za­tor­ka te­mat­skih žur­ki i do­ga­đa­ja za mla­de

U svo­joj stu­di­ji dr Mar­ja­no­vić uka­zu­je na po­ja­vu „ri­tu­a­la re­kla­me”,  sa­vre­me­nog ob­li­ka ma­ski­ra­nja u ko­jem se lju­di, uglav­nom mla­di, pre­ru­ša­va­ju u li­ko­ve iz re­kla­ma ili cr­ta­nih fil­mo­va ka­ko bi pro­mo­vi­sa­li pro­iz­vo­de.

Autor­ka ovaj fe­no­men na­zi­va „ma­skom po­tro­šač­ke kul­tu­re” jer čo­vek po­sta­je sred­stvo ko­mu­ni­ka­ci­je iz­me­đu bren­da i pu­bli­ke.
„Ži­vi čo­vek po­sta­je ži­va ma­ska sa­vre­me­nog do­ba. On vi­še ne kri­je svo­je li­ce iz po­tre­be za slo­bo­dom, već ga nu­di kao me­di­jum re­kla­me”, na­vo­di dr Ve­sna Mar­ja­no­vić.

To je vi­dlji­vo i da­nas u prak­si, do­da­je Jo­va­na Mi­ha­i­lo­vić. „Dru­štve­ne mre­že su po­sta­le naj­ve­ći ma­sken­bal. Lju­di bi­ra­ju fil­te­re, po­za­di­ne, pa čak i emo­ci­je ko­je će po­ka­za­ti. Ma­ske vi­še ni­su sa­mo za pra­zni­ke, one su sva­ko­dnev­ne”,

Ni­šta ma­nje za­ni­mljiv ni­je ni deč­ji svet ma­ski. Na škol­skim pri­red­ba­ma, fe­sti­va­li­ma i ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma, de­ca se ma­ski­ra­ju u ju­na­ke iz cr­ta­nih fil­mo­va, u prin­ce­ze, su­per­he­ro­je, vi­le i ča­rob­nja­ke. Na taj na­čin, ka­ko pi­še dr Mar­ja­no­vić, naj­mla­đi ula­ze u svet u ko­jem je iden­ti­tet sve vi­še ob­li­ko­van po­tro­šač­kom kul­tu­rom i in­du­stri­jom za­ba­ve.

„Pre dva­de­set go­di­na, ma­sken­bal je bio pri­li­ka za igru i ma­štu. Da­nas je sve ko­mer­ci­jal­no, go­to­vi ko­sti­mi, film­ski ju­na­ci, sve je po ša­blo­nu. Čak i klin­ci ima­ju svo­je in­flu­en­ser­ske ma­ske”, is­ti­če Mi­ha­i­lo­vi­će­va.

Dok su ne­ka­da­šnje ma­ske do­zvo­lja­va­le čo­ve­ku da bu­de ono što že­li, da­na­šnje mu na­me­ću šta tre­ba da bu­de. Ume­sto da ot­kri­va­ju du­blje slo­je­ve lič­no­sti, sa­vre­me­ne ma­ske pri­kri­va­ju ne­do­sta­tak iden­ti­te­ta. One vi­še ni­su iz­raz ot­po­ra, već deo glo­bal­nog ša­blo­na, lo­go ko­ji no­si­mo na ma­ji­ci, fil­ter ko­ji sta­vlja­mo na li­ce, osmeh ko­ji uči­mo za ka­me­ru.

Od pra­sta­rih ri­tu­a­la do mar­ke­tin­ških kam­pa­nja, ma­ska je osta­la isto ogle­da­lo ono­ga što je­smo i što bi­smo že­le­li da bu­de­mo. Sr­bi­ja ni­je iz­u­ze­tak u toj glo­bal­noj pred­sta­vi, sa­mo su se li­ko­vi pro­me­ni­li. Ne­ka­da su to bi­li vu­ko­dla­ci i đa­vo­li, da­nas su to bren­do­vi i he­ro­ji sa ekra­na.

Ili, ka­ko za­klju­ču­je dr Ve­sna Mar­ja­no­vić: „Ma­ske se me­nja­ju, ali po­tre­ba da ih no­si­mo osta­je ista”.