Odjeci jednog pucnja

Čuo se jedan pucanj. Jedan čovek je ranjen, a jedan šator je počeo da gori. Bivši pripadnik Državne bezbednosti Vladan Anđelković, odmah pošto je razoružan, rekao je policiji da je „nervno rastrojen”. I sve se to dogodilo u zemlji u kojoj su svi već pomalo rastrojeni. Neki od medija, neki od fikcijske stvarnosti na društvenim mrežama, neki od istorije koja se nikako ne završava. Ali, kada se istorija završava, kad Srbi vrlo rado preziru budućnost? I donekle su u pravu, jer ona ne postoji. Ako ste do sada ovo pročitali, već ste u davnoj prošlosti!

Anđelković je pokušao da ubije Milana Bogdanovića, pristalicu predsednika Aleksandra Vučića, a potom je zapalio šator. Život je, ma kako ume da bude dramatičan, obično i ironičan. Negde u to vreme, dok je parlament zasedao i usvajao zakone, neposredno pored mesta gde je Anđelković pucao, koji kilometar dalje, kretala se tiha povorka. Na Novom groblju sahranjen je general Nebojša Pavković. Slavni oficir i haški optuženik bio je komandant Treće armije tokom agresije NATO-a i načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, kako tokom vlasti Slobodana Miloševića, tako i prvih godina vladavine DOS-a, što se često zaboravlja. Pavković je bio učesnik epohe koja kao da se nikada nije završila, već nas i dalje, iz prikrajka, drži za rukav. Te tri slike, pucanj, sahrana i zasedanje parlamenta, spojile su se u jedan kadar srpske stvarnosti. Nije, dakle, reč samo o pokušaju ubistva Milana Bogdanovića koji je drugačije mislio, već o činjenici da se sve više gubi razlika između vesti, metafore i histerije. U šatoru je planula vatra, u džepu bivšeg pripadnika službe bio je pištolj, a na zasedanju parlamenta – usvojen je paket novih zakona. Mnogima će, naročito onaj o legalizaciji, doneti bolju budućnost. Ali, kada se ona desi, postaće prošlost. Ko će se toga sećati? Uostalom, Srbina mnogo više zanima gde se puca od toga da li mu prokišnjava krov.

Kakvi su odjeci pucnja Vladana Anđelkovića, čoveka koji ima 70 godina, koji je natočio kantu benzina, proverio da li mu je pištolj napunjen, a onda se sporim hodom uputio ka Ćacilendu? Najpre se pomislilo da je on umorni, stari samotnjak koji se godinama kuvao u mešavini paranoje i nesanice, radeći davno, do 1993. godine, pod još nepoznatim okolnostima za službu. Potom se otkrilo nešto sasvim drugo, što će se tek detaljnije istražiti. Da je često boravio u Hrvatskoj, da tamo poseduje nekretnine i da se fotografisao sa hrvatskim premijerom Andrejom Plenkovićem. Obojica su bila vidno nasmejana. Hrvatski premijeri nemaju naročiti običaj da se slikaju sa bivšim pripadnicima srpskog DB-a, pa makar oni bili i penzioneri, što navodi na sumnju da Anđelković nije bio samo čuvar ponekih jugoslovenskih i srpskih tajni koje će možda zauvek ostati zakopane, već nešto sasvim drugo. Postao je čovek koji je mogao da izazove građanski rat u Srbiji, sa jednom od njemu dragih uspomena, zajedničkom fotografijom sa predsednikom Vlade Hrvatske.

Ranjeni Milan Bogdanović je jedan od čuvara Ćacilenda, ima troje dece i kada je Anđelković prišao belim šatorima, upitao ga je: „Gospodine, šta vam treba?” Umesto odgovora, dobio je metak i bio je u životnoj opasnosti. Bogdanović nema tajne. Verni je pristalica Vučića. Imaju zajedničku fotografiju, tek pošto ga je Vučić posetio u bolnici.

Šta je zgrešio Bogdanović? I šta je uopšte Ćacilend? Za Aleksandra Vučića je to iskra slobode i klica otpora okupaciji i rušenju Srbije. Za studente u blokadi i opozicione aktiviste Ćacilend je simbol moći koja se poigrava građanima, arhetip autoritarne barijere koja deli, razdvaja i guši slobodu.

Ili je, možda, to mesto koje služi studentima koji žele da uče postalo fortifikacijska zaštita podignuta između zgrade Predsedništva i skupštine, kao zaštita od nasilnih pokušaja da se zauzmu dve ključne državne institucije. Nije li, uostalom, Anđelković to i pokušao da učini? U simboličkoj ravni, svakako jeste. Da je drugačije, došao bi i popio kafu s Bogdanovićem. A umesto benzina, doneo bi rakiju. Ili možda čaj. Zavisi od ukusa.

Ali u Srbiji politički neistomišljenici su prestali da razgovaraju. Svaki postupak racionalnog razmišljanja smatra se ekcesom: kao da pozorišni kritičar ode na borbu MMA i tamo traži Hamleta. Fraza da su iskopana dva rova, kao da smo u 1914. godini jeste ofucana, ali je istinita. Može i ona da je ovo 1941. Zar da opet repriziramo podele na nove partizane i nove četnike? Postoji li istorija kao predmet u školama ili je to postala vrsta narodnog predanja? Zar zaista ništa nismo naučili? Biće da je tako. Kako se bliži 1. novembar i godišnjica strašne tragedije koja nas je sve ostavila bez daha i reči, umesto sabornosti, u Novom Sadu se najavljuje politički performans.

Obeležavanje smrti pretvara se u takmičenje živih. Tragedije bi morale da budu tačke zamrzavanja sukoba. Umesto toga, kod nas se pale motori. Podgreva se sve: bol, bes, osećaj nepravde, lažne vesti, teorije zavere, spinovanja. I dok narod još nosi crninu u sebi, aktivisti šteluju razglase, štampaju parole i razrađuju dramaturgiju protesta.

Tako su neki verovali da je 15. mart bio momenat za okretanje političke table naopačke. Masa je bila velika, a energija naelektrisana. Ali prošlo je. I Vučić nije pao.

Sada studenti u blokadi veruju da će napraviti reprizu. Od moralnih sudija, kakvi su inače trebali da ostanu i prošli bi sjajno, više ne kriju da ovaj tužni dan mogu da iskoriste kako bi stekli političku moć. Ali hajde da ih razumemo, oni su mladi i takav revolucionarni zanos se očekuje od tih godišta. Iznenađuju oni drugi, mnogi ocvali opozicioni intelektualci i aktivisti koji, umesto pijeteta prema stradalima, prizivaju novi 6. oktobar. Malo podsećanje. Onomad, 6. oktobra, pre četvrt veka, jedan od lidera DOS-a otišao je na Pink i uz klavir je dublirao Frenka Sinatru.

Naravno da ni vlast neće dremati. Kao što Vučić, uostalom, nikad ne spava. Pokušaće da dostojanstvenim obeležavanjem sećanja na 16 žrtava pada nadstrešnice svoje protivnike predstavi kao „špekulante nacionalnim bolom”. Da, biće to dan natopljen političkim kalkulacijama, daleko više nego tugom. Nego, da vidimo kako teku pripreme.

Sve što gledamo poslednjih nedelja, pa i sam pucanj u Ćacilendu, ukazuje na to da jednogodišnja kriza ide ka svom finalu. Kako će se ono završiti? Pre mog optimističkog odgovora, još jedan podsetnik. Nijedan narod nije s takvim entuzijazmom, a istorija je to pokazala, radio na sopstvenom samouništenju. Istine radi, u tom samopropadanju su nam rado pomagali sa strane, ali ko nam je kriv što još nismo shvatili da je hladni rat završen! Ne između velikih sila, nego između Srba i Srba.

Da li, ovako slepi kod očiju, vidimo šta se dešava u svetu? Hoćemo li propustiti još jedan pad zida, a ovoga puta nije berlinski, baveći se omiljenim narodnim sportom, hvatanjem za guše?

Kakvi god da budu naredni potezi, jedna stvar se valjda podrazumeva: Srbija ne sme skliznuti u građanski rat.

I ne govorim ovde o ratovanju s puškama, valjda nismo toliko glupi, već o onom podmuklijem – emocionalnom, kulturnom, medijskom, komšijskom... O ratu u kojem su reči ubojitije od dronova, a krvni neprijatelj postaje svako ko ne razmišlja kao ti.

Zato je nepoznanica kada će Aleksandar Vučić raspisati izbore. Spin-doktori vlasti i opozicije, kao i anonimusi na mrežama, sa nadimcima omiljenih domaćih životinja, rade u tri smene. Već je u političkoj čaršiji lansirana priča da će Vučić istrčati na svoj omiljeni, izborni teren pre kraja godine. Ali ne sledeće, nego ove!

Sa svim svojim političkim instinktom i radarskom sposobnošću da prepozna kako trenutak, tako i rezultate istraživanja javnog mnjenja koje svakog jutra dobija na sto, Vučić sada bira. Da preseče i raspiše izbore mnogo ranije nego što svi očekuju. Ili da čeka. To bi značilo da će pustiti da se međusobni sukob plenuma studenata u blokadi i parlamentarnih stranaka rasplamsa, jer se zapravo na opozicionoj strani vrši obuka za program preživljavanja. Da li će imaginarna studentska lista o kojoj ne znamo ni ko je sastavlja ni ko su joj kandidati pojesti parlamentarnu opoziciju ili će biti obrnuto?

Ključno pitanje je, zapravo, šta će Srbija da bira. Da li će da ostane fokusirana na lokalnu dramu ili će pokušati da iskoristi nezapamćenu geopolitičku turbulenciju kao priliku da prepozna obrise novog sveta?

Kada se svet prestrojava ovakvom brzinom i kada se Tramp i Putin jednog dana dogovore da se vide kod Orbana, a drugog dana da se gađaju nuklearkama, najopasniji trenutak za malu zemlju nije spoljni pritisak, već duboki unutrašnji sukobi. Kako li su samo izbili posle ulaska brata Donalda Trampa u Belu kuću, pitam se? To se može opisati i kao tradicionalno srpsko nepoznavanje zakona gravitacije. Pametnije je da se sa vrha solitera na zemlju siđe liftom, nego da se skoči!