Čardaci paragrafa ni na nebu ni na zemlji

Šteta što objekti van vlasničkih registara nisu ulog u banci. Za manje od deset godina njihov broj je sa oko dva miliona skočio za 140 procenata – na 4,8 miliona. Nisu svi oni od početka građeni nelegalno. Ima i onih što su zidani s papirima, ali iz nekog razloga – probijanje parametara iz dozvole, imovinsko-pravni problemi koji su naknadno iskrsli, zagušenje katastra, nemarnost vlasnika – nikad nisu uvedeni u zvaničnu javnu evidenciju o nepokretnostima. Svi oni sada su problem kojim se bavi već šesti zakon koji za bezmalo tri decenije pokušava da u pravne okvire uvede nekretnine u Srbiji na kojima nije upisano pravo svojine. Jer učinak prethodnih je svega 320.000 legalizovanih objekata.

U prvom zakonu iz 1997. organi uprave bili su obavezani da prikupljaju dokumentaciju i izrađuju elaborat u ime i za račun građana, ali to nije dalo rezultate. Drugim iz 2003. godine, kad je ministar bio Dragoslav Šumarac, zahtevano je od bespravnih graditelja da urade sve ono što nisu hteli ili mogli pre gradnje: da raščiste imovinska prava nad placem i objektom, prikupe obimnu tehničku dokumentaciju i plate naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta. Tome se povinovalo jedva pet odsto bespravnih graditelja. Ostali su državu, kao i dotad, ignorisali, pa je ona, radije nego da pošalje bagere da ruše i zajedno s nezakonitim zgradama sruši i socijalni mir, odlučila da ponudi olakšice.

Za vreme ministarskog mandata Olivera Dulića 2009. godine radikalno je srezan broj dokumenata potrebnih za legalizaciju i odobreni su popusti od čak 99 odsto za četvoročlana domaćinstva koja žive u maksimalno 100 kvadrata. Snižen ceh za legalizaciju neki su mogli podmiriti na rate tokom čitavih 20 godina. S nadom da će i to ubrzati ozakonjenje, Beograd, kao grad u kojem je najviše divlje gradnje, 2010. osnovao je Sekretarijat za legalizaciju, u koji su preseljeni predmeti iz njegovih 17 opština. Opštinske komisije se legalizacijom dotad nisu preterano bavile, jer niti su redovno zasedale, niti su, i kad bi sazvale sastanak, imale kvorum, niti je bilo političke volje da se u legalne tokove uvedu cela divlja naselja kakvih u prestonici ima.

Pošto se nije verovalo da će olakšice biti dovoljne da ih motivišu, bespravnim graditeljima je pretnja upućena preko građevinskih inspektora, koji su, odjednom razbuđeni, za mesec i po dana zapečatili oko 250 gradilišta, mahom onih u centru Beograda, kako bi pokazali da nema šale sa državom. Međutim, umesto da se nakon toga zaista krene s rušenjem nezakonitih zdanja, pao je zakon. Brži i odlučniji od bagera bio je Ustavni sud, koji je ocenio da je one koji su zidali protivno zakonu Dulićev akt stavio u povlašćen položaj u odnosu na one koji su propise poštovali. Drugim rečima, najviši sud je zaključio da je država postala previše popustljiva.

Ako je podbacio u obezbeđivanju ravnopravnosti, zakonu iz 2009. može se priznati makar jedno – po njemu je podneto oko 700.000 zahteva za legalizaciju, više nego bilo kad ranije.

Ali nakon odluke Ustavnog suda, novi sastav ministarstva, sad već pod vođstvom Velimira Ilića, morao je da digne ruke od popuštanja nelegalnim graditeljima. Zakon iz 2013. godine maltene je prepisao onaj Šumarčev, maksimalistički, koji je nalagao da se za kuće bez dozvole preda sva tehnička dokumentacija koju je trebalo da imaju, što još pre početka, što pre završetka gradnje. Jedina olakšica na koju se tadašnje ministarstvo odvažilo bila je da opštinama prepusti to da odrede popuste na naknade za uređenje zemljišta. Legalizacija je bila jeftinija, ali je opet postala tehnički i birokratski zapetljana.

Ili je takva bila barem na papiru, dok Ilić nije doneo liberalniji propis – da bespravni graditelji preskoče ispitivanje toga da li je objekat bezbedan i ugrožava li prava komšija, već da se odmah upišu u katastar nepokretnosti. Doduše, tu prečicu je leks specijalisom ondašnji ministar omogućio isključivo vlasnicima porodičnih kuća do 300 kvadrata, stanova i vikendica do 200, poslovnog prostora do 100 i garaža do 30 kvadrata. Rok za takozvanu katastarsku legalizaciju bio je 31. decembar 2014.

Ni to nije dalo rezultate, pa je Ilićeva naslednica Zorana Mihajlović novim zakonom, od 27. novembra 2015, maksimalno uprostila tehničke propise i dozvolila jeftinije ozakonjenje nego svi njeni prethodnici. Najniža taksa bila je 5.000 dinara za kuće i stanove do 100 kvadrata, a najskuplja 3.000.000 dinara, koliko je koštala legalizacija poslovnih zdanja većih od 1.500 kvadrata. Crtu je ministarstvo povuklo kod toga da nelegalni objekti, da bi bili uzeti u obzir za legalizaciju, moraju biti vidljivi na satelitskom snimku do dana stupanja zakona na snagu, odnosno nisu smeli biti započeti nakon tog datuma. Osim snimka s neba, radi popisa nelegalnih građevina, po terenu su se rastrčali službenici opština i lokalnih samouprava da bi do 27. novembra 2016. utefterili svaku građevinu bez dozvole.

Prema novim propisima, nezakoniti graditelji mogli su da dobiju dozvolu za priključivanje na komunalnu infrastrukturu dok se ne okonča legalizacija za njihov objekat. To je trajalo do 2018, kada su tu mogućnost izgubili nakon izmena zakona koje je pokrenula beogradska uprava, ko zna koji put objavivši rat divljim graditeljima. Tada je Goran Vesić, kao zamenik gradonačelnika Beograda, priznao da bez „asistencije” opštinskih i gradskih službenika u prethodnih četvrt veka ne bi moglo da se namnoži više od 200.000 nelegalnih građevina u prestonici.

Da bi ubrzao rešavanje predmeta, Beograd je uradio suprotno onome što je preduzeo kada je formirao Sekretarijat za legalizaciju i predmete iz opština povukao u to gradsko ministarstvo. Uz obrazloženje da će to podići tempo ozakonjenja – vratio je određene predmete opštinama na odlučivanje. Bilo ih je više od 160.000.

Dve godine kasnije Ustavni sud se opet pozabavio propisima o ozakonjenju. Neustavnim je proglasio njegov član, onaj koji je u nizu liberalizovanih mera za legalizaciju predviđao takozvanu prećutnu saglasnost. Ta je odredba trebalo da probuši jedan od većih čepova koji su usporavali ozakonjenje – slučajeve kad je jedan od suvlasnika parcele gradio bez odobrenja onog drugog. Prećutna saglasnost je propisala da je suvlasnik zemljišta bio saglasan s gradnjom ako je za nju znao ili je mogao znati, ali joj se nije usprotivio dok je ona još trajala.

Uz sporadične pretnje rušenjem nelegalni graditelji su za vratom imali još jednu opomenu – zidanje bez dozvole postalo je krivično delo, najpre Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, a kasnije Krivičnim zakonom. Ni predviđena kazna do čak osam godina zatvora nije ih zaustavila da grade suprotno zakonu. Samo u Beogradu od septembra 2009. do jula 2013. niklo je više od 13.500 objekata bez dozvole.

Prema proceni koja se zasnivala na pretpostavci da EPS u prestonici očekuje toliko prijava za privremeni priključak na struju, najmanje 50.000 „divljih” građevina podignuto je u glavnom gradu Srbije između 2015. i 2023. godine.