Bočac na vetrometini istorije

Bočac - Dole kanjon Vrbasa i brana hidroelektrane, gore Čemernica pod snegom, a između Šumnjaci, Maljigovo, Drenik i Podplanina. Sve zajedno to je Bočac, naseobina četrdesetak kilometara daleko od Banjaluke.

U ovom, kao i bezbroj drugih ni sela ni varoši, priča je napretek. Poput onih o srednjovekovnom životu i procvati Bočca. Ili onih iz vremena izgradnje danas najveće hidroelektrane u Republici Srpskoj. Ili trećih koje govore o zločinu koji je u Bočcu počinjen za vreme poslednjeg rata. Ili onih četvrtih.

Iako postoje priče o vremenu pre 14. veka, naseobina se prvi put u pisanim dokumentima pominje 1446. odnosno pedesetak godina ranije, kada je ovim prostorima, nazvanim Donji kraji, vladao kralj Tvrtko. Bočcem je, piše to u knjigama s početka 15. veka, vladao i moćni feudalac Hrvoje Vukčić.

U Bočcu danas kao da nemaju vremena da pričaju o onom što je ovde bilo davno. A i zašto bi kada je mnogo poslova prečih za oko trista domaćinstava i blizu 1.200 meštana u njima.

Ilija Smiljić nije imao ni dvadeset godina kada se iz Bočca otisnuo u svet. Posle Banjaluke odlazi u Hrvatsku, potom u Sloveniju, a onda u Austriju u kojoj i danas zarađuje hleb sa ukusom znoja i žuljeva, ali i nostalgije koja ga nikada nije ostavljala spokoju.

– Nigde kao čovek ne možeš da izađeš. Skupoća, lična nesigurnost, recesija, inflacija... Kupimo ono što je najjeftinije za pojesti, pa u baraku. Niko nigde ne ide. Živimo u otvorenom zatvoru, priča Ilija.Mogao je on da povede u Austriju i ženu i četvoro dece. Tada bi dobijao i pristojan dečiji dodatak. Ali...

– Na to nikada nisam hteo da pristanem. Zar ja da zarađujem na mojoj deci, mom najvećem bogatstvu. Zar da mi deca uče neku drugu istoriju i jezik. E, na to ti nikad neću pristati, kaže Ilija.

Komšiji Branku Grbavcu je sedamdeset sedma. Pedeset i četiri godine je u braku, a trideset i četiri u penziji. Ceo radni vek bio je rudar. Danas od troje dece i njihovih bračnih saputnika ima šestoro unučadi i jedno praunuče. Ali i kuću u Bočcu, u kojoj svake godine provede po pet-šest meseci.

– Trideset i četvoro nas je bilo pod jednim krovom. Ni za hleb se nije imalo. Morao sam nekud okretati. Šezdeset i pete sam otišao u Holandiju. I tu penziju dočekao. Ako umrem u Holandiji, deci sam rekao da me sahrane u Bočcu. Tu gde su mi i otac i deda i pradeda... Tu gde su mi koreni, ponosno će starina Branko.

Za vreme poslednjeg rata u Bosni poginulo je dosta meštana. Hrvatska vojska koja je okupirala Bočac u jesen 1995. zapalila je gotovo dve stotine kuća.

– Devedesetogodišnju staricu Ljubicu Oroz i njenu kćerku Desu zaklali su na kućnom pragu. I nad ostalim je izvršen zločin. Kuće ćemo obnoviti, ali živote nevinih ljudi nikada nećemo namiriti, sa setom kaže David Mlađenović.

Od davnina je sedište paroha i crkvene opštine bilo u Bočcu. Međutim, pravoslavne bogomolje u selu nije bilo sve do pre desetak godina. Doduše, u pričama se pominje crkva – brvnara koju su, svojim dolaskom u Bosnu, porušili Turci. Kasnije je postojala crkva u Aginom selu koja je, pored ovog, opsluživala i vernike Bočca i Krmina, dakle mesta u kojima je potkraj devetnaestog veka bilo 312 domova i u njima 2.541 seljanin.

(/slika2)– Danas nam jesve potaman. Imamo jedan od najlepših hramova u banjalučkoj eparhiji. Svi se danas pričešćuju i svaka kuća slavi svoju krsnu slavu. Uz to nema domaćinstva a da ne slavi neku od zavetnih slava. Međutim, mladih nema. Lani je, doduše, kršteno šestoro dece, ali se u crkvi niko nije venčao, upozorava jerej Ljubiša Đurić.

Dole uz obale Vrbasa, stada ovaca. Zima ih već odavno oterala odozgo sa Čemernice. U kućama za vreme zimskih večeri, prela kao nekad. I pesma i priče od davnina. I sve to namerniku za dobrodošlicu.