Neizbrisivi tragovi borbe na pravoj strani istorije

Jedanaesti čas je otkucao i strašno oružje Velikog rata utihnuće tog jedanaestog dana, jedanaestog meseca 1918. godine, pred dokumentom čije će se potpisivanje obeležavati kao Dan primirja. Trenutak zaboravljen, pod teretom nemilosrdne istorije, za zemlju koja će svoju, mukom i krvlju, izvojevanu pobedu obeležiti dobrovoljnim nestankom – jednako poput carstva čije je gašenje, posle sedamsto godina postojanja, započela sarajevskim pucnjem.

Zapovednik savezničkih snaga na Zapadnom frontu i francuski maršal Ferdinand Foš stajao je naspram Matijasa Ercbergera koji je predvodio nemačku delegaciju u železničkom vagonu kod Kompijenja gde je ujutru u 5.45 potpisan dokument. Nemačke saveznice, Bugarska, Turska, Austrougarska već su kapitulirale, nakon proboja Solunskog fronta, a nemački car, ispostaviće se i poslednji, Vilhelm Drugi u besu piše telegram bugarskom kralju Ferdinandu u kojem kaže „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat! Sramota!”.

Sasvim nesvesno i slučajno, ali u gotovo istom maniru – kako je Božji narod pozvan na rat, preko starozavetnog proroka Joila rečima „Raskujte raonike svoje na mačeve, i srpove svoje na koplja; ko je slab, neka reče: Junak sam.” – Srbe opisuje francuski maršal Franše d’Epere u svom izveštaju iz oktobra 1918. godine. „To su seljaci, skoro svi. To su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva… Ali, došao je rat. I, eto, kako su se namah za slobodu zemlje ti seljaci, bez napora, pretvorili u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…”

Dan primirja u Prvom svetskom ratu je državni praznik u Srbiji ustanovljen 2012. godine u znak odavanja počasti srpskim žrtvama i borbi naše zemlje u Prvom svetskom ratu. Praznik se u Srbiji obeležava nizom svečanosti uz prisustvo najviših državnih zvaničnika. Utemeljen u istorijskim događajima, obeležavanjem i simbolikom Dana primirja šalje se mnogo šira poruka u geopolitičkom kontekstu kojim se Srbija pozicionira uz nekadašnje tradicionalne saveznike i zemlje pobednice.

Koliko je značajno što Srbija obeležava Dan primirja govori za „Politiku” istoričar i direktor Centra za društvenu stabilnost Ognjen Karanović. „Dan primirja i činjenica da Srbija na taj način obeležava svoju pobedu i svoje žrtve u Prvom svetskom ratu, pokazuje da je srpski narod uvek bio na strani koja se borila protiv imperijalizma i totalitarizma. Prvi svetski rat i jeste bio sukob koji su pokrenule veoma agresivne imperijalne sile ne bi li na taj način promenile do tada poznati poredak u svetu. Srbija je bila prva žrtva tog imperijalizma i prva je bezuslovno stupila u borbene redove protiv tog zla koje je doneo Veliki rat”, kaže Karanović.

Navodi da je to osnov za jedan širi geopolitički pogled na ulogu srpskog naroda tada, ali i danas. „Srbija je izgubila više od 25 odsto stanovništva, a njen privredni sistem bio je u potpunosti uništen. U jednom trenutku cela zemlje se iselila. Ona je bila i poražena, ne formalnopravno, ali suštinski da. Potom sledi golgota preko Albanije, vaskrs srpske vojske i države na Krfu kao i pobeda na Solunskom frontu kojom se Srbija uzdigla u red prvorazrednih evropskih zemalja po svom značaju i ugledu, ako ne po privrednim, vojnim ili političkim mogućnostima”, priča nam Karanović.

Ističe i značaj obeležavanja Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave koji je, kako kaže, komplementaran sa Danom primirja. „Nemojmo zaboraviti da je, potcenjeni Solunski front koga zapadna istoriografija poznaje kao Makedonski front, zapravo prelomio ishod Prvog svetskog rata. Svi su očekivali da će to biti Zapadni front i da će sudbinu Evrope odlučiti sukob u širem pojasu Francuske i Nemačke. Probojem Solunskog fronta – koji mi danas obeležavamo kao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave – usledilo je odlučno i nezadrživo nastupanje srpske vojske prema otadžbini. To je prvo izbacilo Tursku i Bugarsku, a potom i Austrougarsku iz Prvog svetskog rata, što je imalo za posledicu i kapitulaciju Nemačke. Upravo to je omogućilo saveznicima da pokrenu svoje snage. To je istorijski značaj ovog datuma”, poručuje Karanović.

Kako kaže, geopolitički značaj datuma kojim je završen Prvi svetski rat je nemerljiv. Podseća da je „1914. godine zapravo rešavano pitanje da li će Srbi kao slobodarski narod opstati ili biti inkorporiran u germanski politički prostor, bilo u okvirima Habzburške monarhije ili na neki drugi način”. „To je bilo pitanje da li će Srbija kao nukleus okupljanja južnoslovenskih naroda postojati. To pitanje se reflektuje sve do danas. Vidimo da zemlje koje su tada bile saveznice Austrougarske i Nemačke, danas prave vojni savez protiv Srbije”, kaže Karanović.

Upozorava na važnost istorijskog pamćenja. „Da ne bismo ponovo dospeli u situaciju kada oružjem moramo da branimo svoju slobodu, iako smo i na to spremni, važno je da pamtimo 11. novembar kao Dan primirja ili Dan pobede. Za Srbiju je to svakako bila pobeda. Pamćenjem tog datuma i obeležavanjem svega što je on značio za svetsku, evropsku i nacionalnu istoriju, možemo da predupredimo izazove koji su pred nama sada i u budućnosti”, kaže Karanović.

Na pitanje kako komentariše to što je Srbija tek od skoro, tačnije od 2012. godine, počela da obeležava Dan primirja, Karanović kaže da se radi o dobro osmišljenom sociološkom fenomenu. „Od 1945. do 2012. godine vladao je narativ ograničavanja srpskog nacionalnog kapaciteta, da bi potom bio i razoren. Prvo se to radilo nastojanjem komunističkih vlasti, a potom i tzv. evropejskih, odnosno dosovske strahovlade od 2000. do 2012. godine. Sve što je trebalo da očuva srpski identitet i osnovu, razarano je sa krajnjim ciljem brisanja nacionalnog i stvaranja političkog jugoslovenskog identiteta. U tom cilju, naravno da je obeležavanje datuma kao što su Dan primirja ili Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, predstavljalo smetnju. Takvi datumi se ideološki, politički i meritokratski nisu uklapali u vizije, zadatke ili planove domaćih vlastodržaca, bilo komunističkih ili tzv. evropskih. Zato je taj datum za srpski narod bio praktično nepoznat”, kaže Karanović.

Kako dodaje, od 2012. godine jedna nova politička nomenklatura predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem postavlja ispred sebe zadatak obnove srpske državnosti i nacionalnog identiteta. „Taj posao se uspešno obavlja, ali još uvek nije završen. Preduslov za to je bilo vraćanje države narodu. Zato je uporno i otimaju kao što možemo videti u proteklih godinu dana. Obnova će biti okončana uspešno onda kada, između ostalog, ovaj datum budu prepoznali kod srpskog naroda u većini jednako kao i kod Amerikanaca 4. jul”, kaže Karanović.

Istoričar Aleksandar Raković podseća na još jednu dimenziju ovog praznika koji, kako kaže, više služi da relativizuje agresore i žrtve zarad stvaranja jedinstvene evropske politike. Raković kaže da, u tako formiranom identitetu, nema mesta za Srbe. „Evropa danas izjednačava agresore i žrtve. Ova najznačajnija razlika gura se pod tepih. Upravo tokom obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, naša zemlja je dobila signal iz EU da bi trebalo umereno da proslavlja svoje velike pobede. Tako, nažalost, vidim Dan primirja. Obeležavanje se više odnosi na identitete zapadnoevropskih naroda, nego na stradanje drugih, poput srpskog naroda. To je način integracije Zapadne Evrope koja je to uspešno i uradila, ali bez namere da integrišu i ostale narode”, rekao je Raković.

Kako ističe, Prvi svetski rat je velika pobeda srpskog naroda, ali nažalost i stradanje. „Mnogo je značajniji za nas Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, pa čak i prvi decembar kao dan srpskog ujedinjenja iako je to u jugoslovenskom kontekstu”, kaže Raković za „Politiku”. Podseća da evropske političke strukture, stvorene na izmirenju nekada ratnih protivnika, nisu pokazale nimalo razumevanja za interese Srbije i srpskog naroda.

„Upravo kada su stvarali tu evropsku zajednicu, trebalo je stvoriti zajednički identitet Evropljana i što manje se fokusirati na teret koji bi trebalo da nose gubitnici pomenutih ratova iako su ih oni u stvari i započeli. Pod tim okriljem se onda stvara jedinstvena evropska politika koja nije pokazala humano lice, posebno kada je reč o odnosu prema Srbima što vidite iz primera poslednjih ratova, ne samo kada je reč o Kosovu i Metohiji nego i o odnosu prema Srbima u Krajini i Republici Srpskoj”, kaže Raković.

Kada je reč o implikacijama istorijskih događaja na aktuelne, Raković ističe da je evropski imperijalizam kakav je danas prisutan u EU suprotan slobodarskoj tradiciji srpskog naroda. „EU nas neće u toj svojoj zajednici osim kao podanike koji ispunjavaju naloge. Međutim, naš identitet nije takav, a ni naša državna politika nije takva. Ukoliko pogledamo odnos EU prema pitanju Kosova i Metohije, vidimo da se naš evropski put čini pomalo utopijskim. Pored toga, Srbija bi morala da sledi imperijalnu politiku evropskih zemalja i oko drugih pitanja. To možemo videti na primeru Rusije, a ne možemo znati šta bi još moglo da dođe na red. Tu je i velika razlika između naše pravoslavne civilizacije u čijem duhu je žrtvovanje sebe za druge. Na Zapadu je to pak žrtvovanje drugih za sebe. To rade vekovima i naši putevi se tu potpuno razilaze. Pogledajte taj zapadni kolonijalizam, osvajanje sveta i sve ono što su radili sasvim je suprotno našem mentalitetu”, kaže Raković.

Istoričar podseća da je i nakon zvaničnog završetka rata, nova država Kraljevina SHS sve vreme imala sukobe na svojim granicama ili unutar teritorije. „Srpska vojska ostala je pripravna zbog Mađarske i Italije u početku, a kasnije i zbog rata koje smo imali na južnim granicama. Posle potpisivanja primirja i narednih godina, sve vreme na jugu Kraljevine SHS imali smo rat – aneksiju Rijeke, Božićnu pobunu crnogorskih separatista, kačačku pobunu albanskih terorista Azima Bejte u Drenici i sukob sa VMRO koji ne prestaje. Jedan od odblesaka tog dugog rata je i atentat na kralja Aleksandra u Marseju”, podseća Raković.

Kako kaže, imajući u obzir istorijske okolnosti u kojima se našla Srbija, teško da bi bilo kakav alternativni scenario doneo nešto bolji ishod za srpski narod od sudbine koju je doživela Kraljevina SHS. „Po međunarodnom pravu, Kraljevina Srbija i Kraljevina SHS su jedna te ista država. Državnost Kraljevine Srbije se proširila na jugoslovenski prostor. Srbija je proširila svoje granice iz Šapca na Alpe. Da nije propala carska Rusija, zapadne države ne bi dozvolile stvaranje Jugoslavije jer bi Zapad video jugoslovensku državu kao njenu produženu ruku Rusije, a srpski narod tada kao i danas bio veoma odan bratskim odnosima sa Rusima. Zbog toga je i Kraljevina Jugoslavija među poslednjima priznala Sovjetski Savez. To je sve dovelo do sukoba sa tadašnjom Moskvom i antisrpskom politikom koju je Kominterna vodila kasnije”, kaže Raković.

Navodi da je jugoslovenska država je nešto što je bio ratni cilj Srbije još od Skupštine u Nišu 1914. godine. Srbi su smatrali da je naše nacionalno ujedinjenje moguće na osnovu zajedničkog jezika Južnih Slovena. „Međutim, pokazalo se da je na ovim prostorima, religija bila vododelnica nacija. Tako je jugoslovenska država od samog početka bila na klimavim nogama. Iako je srpska elita smatrala da je ujedinjenjem srpsko nacionalno pitanje rešeno, već za nekoliko godina kralj Aleksandar Karađorđević i Nikola Pašić su razmatrali da li je moguće amputirati Hrvatsku, pa su shvatili da to nije moguće i od toga odustali”, ocenjuje Raković.

Kako dodaje, slično bi se dogodilo i da je stvorena Velika Srbija, što nikada nije ni bila opcija ponuđena od zapadnih saveznika. „Takva država bi imala iste neprijatelje koji bi je napali i iste manjine koje joj ne bi bile naklonjene. U svakom geopolitičkom scenariju u kome bi se Srbi našli, rasplet bi bio istovetan. Isto kao što je Srbija imala Austrougarsku za neprijatelja, tako je Jugoslavija imala Italiju. U oba slučaja tu je iza scene bio Vatikan koji je Kraljevinu SHS video kao veliku Srbiju”, navodi Raković.

Izvlačeći istorijske pouke, Raković kaže da bi trebalo raditi na tome da Srbija, Republika Srpska i Crna Gora stvore jedinstvenu državu, iako to u ovom trenutku deluje nemoguće kao što je 1915. godine mnogo toga delovalo neostvarivo. „Srbije nije bilo 1915. godine. U Beču, Budimpešti i Berlinu su mislili da je Srbija zbrisana sa mape sveta. Međutim, Srbija je 1918. godine bila na njihovima etničkim teritorijama i gonila Nemce. Postoji i spomenik u Koruškoj gde piše na nemačkom jeziku ’Dovde je stigla srpska konjica’. Vidite koliko su stvari nepredvidive. 1915. misle da vas nema, a 1918. godine se povlače pred srpskom vojskom u Austriji. To treba da bude tema. Trebalo bi negovati tu svest o jedinstvu kod srpskog naroda i čekati priliku da se to realizuje. Ponekad se u kritičnim momentima pokaže neka nova snaga kod naroda”, poručio je Raković.

Zašto u regionu treba da slave naše pobede

Aleksandar Raković primećuje da bi Srbija trebalo da obeleži, dok bi zemlje u regionu trebalo da slave Dan primirja jer su od poraženih postali pobednici, zahvaljujući Srbiji. „Da nije bilo pružene ruke Srbije koja je integrisala Hrvate u jugoslovensku državu, danas bi Hrvatska bila dva kruga biciklom oko Zagreba. Izgubila bi teritorija isto koliko i Austrija i Mađarska, a ona ih je naprotiv dobila, ulaskom u Kraljevinu SHS, a posebno kroz Banovinu Hrvatsku. Oni bi trebalo da proslavljaju tu milost koju su im Srbi ukazali, da bi oni kasnije, u dva navrata, od 1941. do 1945. i od 1991. do 1995. godine zaboli nož u leđa onima koji su joj pomogli”, podseća Raković.