Srbi u Istočnom Čikagu spajaju Dan primirja i Dan veterana

Specijalno za „Politiku”

Gordana S. Petrović

Hjuston – Dan primirja, kasnije poznat kao Dan veterana u Sjedinjenim Državama, obeležava se svake godine 11. novembra u znak sećanja na završetak Prvog svetskog rata. Američki Srbi obeležavaju Dan veterana učešćem u tradicionalnim američkim proslavama i organizovanjem događaja koji ističu istorijsko savezništvo i zajedničke vrednosti između Amerike i Srbije.

Istočni Čikago je grad u okrugu Lejk, u američkoj državi Indijana. Smešten je uz jezero Mičigen i udaljen otprilike 47 kilometara od centra Čikaga. Šire gradsko područje Čikaga ima veliku srpsku zajednicu koja broji oko 300.000 ljudi. Srbi u Istočnom Čikagu ove godine četvrti put obeležavaju Dan veterana u okviru svoje zajednice. Proslava se tradicionalno organizuje na imanju srpske pravoslavne crkve Sveti Đorđe u Istočnom Čikagu. Veliku ulogu u organizaciji ima Kolo srpskih sestara.

„Evo kako je sve počelo”, priseća se za „Politiku” Aleksandra Dimitrijević, sudija Višeg suda okruga Lejk: „Poznavala sam Džordža Paića od mladosti. Znala sam da je otišao u Zalivski rat. Dok je bio tamo, ’Ujedinjeni Srbi’, bend iz ovog kraja, uvek bi svirao pesme u njegovu čast ili pričali o njemu na raznim igrankama. U jednom trenutku, vezali su žute trake za zastavu u čast ili bolje rečeno u očekivanju njegovog povratka u Sjedinjene Države. Kada se konačno vratio, pozvali su ga na binu da skine zastave, a on je izjavio da će te zastave ostaviti za dečake u Krajini – za Srbe koji se bore za svoje domove i otadžbinu.”

Džordž Paić je zapravo Đuro Paić, koji živi u Kraun Pointu, gradu u blizini Istočnog Čikaga, gde se bavi ugostiteljstvom. Vlasnik je restorana koji služi mnoge specijalitete uključujući srpski pasulj, ćevape, pljeskavice, a na specijalnom meniju se povremeno nađu i mućkalice. U Zalivski rat je otišao sa 19 godina, neposredno po završetku srednje škole.

„Bio sam veoma nervozan kada su me, po povratku iz rata, pozvali na binu da nešto kažem. Moji roditelji, koji su 1970. godine došli u Ameriku sa Korduna, rekli su mi da su na sceni postavljene srpska i američka zastava, zajedno sa žutim trakama. Nisam unapred pripremao šta ću reći, reči posvećene Krajini su same izlazile iz mene. Nisam znao da će to imati takav efekat na publiku. Ljudi mi i dalje prilaze i pitaju: ’O, jesi li ti Džordž Paić?’ jer je sve bilo snimljeno kako bi drugi ljudi mogli kasnije da čuju”, objašnjava Đuro za „Politiku”.

Aleksandra kaže da je popularnosti ovog događaja doprineo Deni Danilović koji je vodio radio-emisiju i bio član benda „Ujedinjeni Srbi”.

„Tokom kovida došao je na ideju o emisiji petkom uveče gde bi puštao muziku i pričao o starim vremenima i zabavnim danima naše mladosti. Ponekad bi u emisiji imao goste. Jedan od gostiju bio je Džordž Paić. Slučajno sam slušala te večeri. Džordž je pričao o svom vremenu u Saudijskoj Arabiji. Bilo je veoma dirljivo i potresno”, kaže Aleksandra i dodaje: „U tom trenutku, odlučila sam da mi kao Srbi koji živimo u severozapadnoj Indijani moramo da uradimo nešto da odamo počast našim srpskim veteranima. Svakog novembra zemlja slavi Dan veterana, škole odaju počast veteranima, ali mi kao srpska zajednica to nikada nismo slavili. Kontaktirala sam Džordža i rekla mu da želim da uradim nešto da odam počast veteranima koji su bili srpsko-američki. On je pristao.”

Đuro (Džordž) dodaje da je bio prijatno iznenađen, a takođe i počastvovan kada ga je Aleksandra zamolila da joj se pridruži u okupljanju u čast naših srpsko-američkih veterana. Prisećajući se njegovog gostovanja na radiju, objašnjava da je njegov govor sa svečanosti bio tada emitovan i da je tom prilikom spomenuo imena mnogih veterana srpskog porekla, kao i ideju o osnivanju organizacije koja bi mogla da ih okupi.

„Pošto sam zbog prirode svog posla poznavala mnogo policajaca, pitala sam policijsku upravu grada Hamonda da li bi hteli da se uključe u proslavu. Poslali su počasnu gardu. Imali smo i gajdaše i bubnjare. Bio je to tako snažan i dirljiv događaj da sam znala da ćemo to raditi od tada pa nadalje”, priča Aleksandra.

Veterani koji dolaze su, kaže Aleksandra, toliko dirnuti i potreseni što ih se neko setio.

„Mnogi od ovih muškaraca i žena nikada nisu govorili o svom vremenu u službi. Oni koji su zaista služili u Vijetnamu konačno su imali priliku da razgovaraju sa drugim ljudima koji su prošli kroz isto. Bili su to tako jaki emotivni momenti. Tako je u osnovi sve počelo. Sve je bilo i ostalo na volonterskoj osnovi”, ističe naša sagovornica.

Objašnjavajući samu ceremoniju, Aleksandra kaže da se proslava sastoji od uvodne molitve, nakon čega počasna garda predstavlja zastave, gajde i bubnjevi sviraju pesmu, crkveni hor peva himne, a zatim i himne svake grane vojske.

„Džordž najavljuje veterane, koji zatim govore. Obično završavamo program komentarima u ime Kola srpskih sestara. Takođe izlažemo različite predmete iz različitih ratova. Imaćemo fotografije, uniforme, medalje, a neki ljudi koji su osvojili medalju ’Purpurno srce’ doneće je na izložbu”, kaže Aleksandra.