Baba Polja je znala sve tajne Kremlja

Đorđe Milošević*

Malo je zemalja u svetu koje imaju tako znamenit i tako kitnjast centar svoje državnosti, političkog, ekonomskog i duhovnog života i nacionalne samobitnosti kao što to ima Rusija. Moskovski Kremlj, oivičen rekom Moskvom, Crvenim trgom i Aleksandrovskim parkom u kojem gori večni plamen i u kojem su postavljene spomen-ploče sa imenima ruskih gradova-heroja, istorijski je utvrđen kompleks sa četiri palate i četiri katedrale, opkoljen kulama. Izgrađen je između 12. i 15. veka i služi kao zvanična rezidencija ruskih vladara.

Za Kremlj se ne mogu vezati samo imena Lenjina i Staljina. Moskovski Kremlj je mnogo više od toga. Za njegovu izgradnju i stolovanje u njemu vezuju se imena tako poznatih ličnosti ruske istorije kao što su Jurij Dolgoruki, Dmitrij Donskoj, knez Ivan Treći i mnogi drugi ruski knezovi koji su tokom vekova udarali temelje ruskoj državnosti, kulturi i samobitnosti. Moskovski Kremlj je, dakle, simbol, pre svega, ruske državnosti i vlasti kroz čitavu istoriju.

Knezovi, carevi, predsednici i generalni partijski sekretari koji su u njemu boravili i rukovodili zemljom – Ruskom imperijom, pa Sovjetskim Savezom, a u novije vreme postsovjetskom Rusijom, nisu nikakve božanske, nadljudske ličnosti. Ispostaviće se da su sve to bili obični ljudi sa svim vrlinama, manama i drugim osobinama svih nas, običnih smrtnika. A na Olimp su se, kako konstatuju istoričari, popeli voljom sudbine, a češće pukim slučajem. Oni su se takođe suočavali sa problemom vernosti i izdaje, odnosa očeva i dece, radosti i tuge, života i smrti.

Gotovo sve vreme svoga postojanja, Kremlj (u ruskom jeziku tvrđava, utvrđenje) je bio „zatvorena knjiga” za obične građane. Naročito u sovjetsko vreme u kompleks nije mogla da kroči noga „običnog” smrtnika. Nije se smelo znati ko tamo boravi, šta se dešava među njegovim zidinama, u palatama i drugim službenim prostorijama. Tek posle smrti Staljina, polovinom pedesetih godina prošlog veka, kopleks je počeo da otvara vrata i za „obične” građane. Razume se, sa izuzetkom službenih prostorija, kabineta i kancelarija. Te prostorije se strogo kontrolišu i za ulazak u njih potrebna je pozivnica i specijalna dozvola uz pokazivanje službenih i ličnih isprava. Mnogi arhivski dokumenti i danas su nedostupni javnosti, uz obrazloženje da bi njihovo otkrivanje moglo da šteti interesima zemlje.

Može da izgleda čudno, ali mnoge tajne Kremlja i njegovih stanara otkrila je javnosti osoba koja nije ni političar, ni državnik, ni visoki partijski funkcioner. To je Polina Petrovna Malinkina, koju su iz milošte zvali baba Polja. Ona je decenijama održavala čistoću u prostorijama Kremlja. Lično je upoznala kremaljske rukovodioce, počev od Staljina do Jeljcina i otkrila njihove naravi.

Prvih dana, kada se zaposlila kao čistačica, stražari najpre nisu hteli da je propuste jer je na nogama imala opanke od like. Morala je od poznanika da pozajmi cipele. Međutim, baba Polja je brzo napravila karijeru: od čistačice dvorišta prebačena je da čisti kabinete kremaljskih vođa. Prvo se protivila, plakala: „Kako ću ja, nepismena, da se pojavim pred Staljinom, a on me pita koliko su dva i dva. Šta da mu odgovorim?”

Ceo život baba Polja je čistila za vođama. Najmanje se plašila Staljina. „Bio je mali rastom, ali je bio dobar, imao je dobru dušu. Veoma je sažaljevao običnog čoveka. Govori se o nekim represijama koje je on sprovodio. Ja ih nisam videla i neću da lažem.”

Samo jednom se veoma naljutila na Staljina: kada je na njene oči sa zvonika Ivana Groznog u Kremlju srušeno veliko zvono. „Palo je i kao čovek jauknulo od bola. Posle su skupljali ikone i razbijali ih. Strah Božji. Zato i nisam ušla u Komsomol. Zar da budem član partije koja razbija ikone?”

„Zašto poštujem Jeljcina? Zato što on ne uništava zvona. Naprotiv. Slušala sam da je postao vernik. Tajno ide u crkvu da Zjuganiv (lider KP) ne vidi i moli se Bogu. I dobro radi. Zar se Rusijom može upravljati bez vere u Boga?”

Do rata, baba Polja je čistila kancelarije ministra inostranih poslova Vjačeslava Molotova, šefa policije Lavrentija Berije, Klimenta Vorošilova koji je bio i predsednik Sovjetskog Saveza, premijera Anastasa Mikojana. Kaže da je jedino sa Berijom imala problema. On je vazda cepkao neke papiriće da se ne vidi šta na njima piše.

Da li su oni pili alkohol? Da, kaže baba Polja, i to dosta. Molotov je uglavnom pio šampanjac i vino, Mikojan – konjak, a Vorošilov – votku.

A sada, da li i sadašnji rukovodioci u Kremlju piju? Radeći decenijama u Kremlju, Polina Petrovna Malinkina postala je i diplomata: „Na to pitanje nisam ovlašćena da odgovorim.”

Inače, sve žitelje Kremlja baba Polja deli u dve kategorije: one koji na ulazu čiste obuću na otiraču i one koji to ne rade. U prvoj grupi su Staljin, Brežnjev, Jeljcijn, Burbulis i Čubajs, a u drugoj svi ostali. Za najnovije stanare Kremlja baba Polja nema odgovor jer je u penziji.

Kremlj čuva veliku tajnu i oko njegovih sporednih prostorija u koje niko ne može da zaviri. To se u prvom redu odnosi na kuhinju u kojoj se priprema hrana za državne lidere. Kuhinja se nalazi u velikom Kremaljskom dvorcu, tamo gde su ranije šetali carevi i gde se pripremala hrana za generalne sekretare. Unutrašnjost je restaurirana za vreme Jeljcina. Stara kuhinja je zapravo srušena, a umesto nje izgrađena nova sa savremenom kuhinjskom opremom i velikim električnim šporetom.

Glavna kuhinja Kremlja je složen objekat. Tu su ne samo frižideri i šporeti nego i ostava za hranu i mini-pekara. Postoje odvojena odeljenja za pripremanje hladnih zakuski, gotovih jela i dezerta. Postoje i tuš-kabine. Svi zaposleni koji ulaze u kuhinju prethodno moraju da se istuširaju bez obzira da li su to uradili kod kuće ili ne.

O kvalitetu hrane za predsednika brine posebna grupa ljudi u kojoj je, osim kuvara, lekar specijalista za ishranu. Prehrambeni proizvodi se strogo kontrolišu posebnim radiometrijskom i rendgenskom aparaturom. Gotova jela za predsednika razvoze se u specijalnim termosima sa plombama. Ako plomba, ne daj bože otpadne, nastaje prava panika. Istina, tokom duge istorije predsedničke kuhinje, to se desilo samo nekoliko puta.

Kuvari u kuhinji su posebni ljudi. Postoje stručnjaci za pripremanje supe, za hranu sa mesom i vegetarijansku hranu, za torte i kolače. Postoje i univerzalni kuvari i njih biraju za rad u rezidencijama. Ali pre nego što pređu na odgovorniji posao, oni stažiraju po nekoliko godina. Ankete kojima se podvrgavaju moraju dati besprekorne rezultate. Njihovo zdravlje se stalno kontroliše. Sistematski se pregledaju i vrše se sve moguće analize.

Predsedničkim kuvarima svojevremeno je komandovao načelnik kremaljske grupe kelnera, pukovnik Nikolaj Tjustin. Ovaj čovek je za novinare nedokučiv. I obični kuvari ne pristaju na razgovor. Novinar „Komsomolske pravde” je ipak razgovarao sa jednim od njih, ali je reči morao da mu vadi kleštima. Rekao je da predsednik Putin voli jagnjetinu, za ručak obavezno uzima supu i ne jede proždrljivo.

Kremaljski kuvarki tim prati Putina na svim putovanjima. Na mesto posete oni dolaze ranije i detaljno razgledaju sve prostorije gde će se pripremati hrana.

Novinari su iščeprkali i neke druge detalje. Staljin, iako Gruzin, više je voleo rusku kuhinju, a jela za njega su pripremali samo muškarci. Hruščov je voleo ukrajinski boršč, a u pripremanju hrane učestvovale su samo žene. Brežnjev je bio gurman i stolovi na njegovoj dači lomili su se od đakonija. Obožavao je taške sa višnjama.

Prema alkoholu, stanovnici Kremlja su se odnosili različito. Lenjin je voleo pivo i vino, Hruščov i Brežnjev votku, a Jeljcin je, kako se tvrdi, svakog dana naručivao po nekoliko boca votke i konjaka. Sadašnji predsednik, Putin, malo pije i to pića sa malo alkohola, a ponekad okusi i votku, a čašicu crnog vina u društvu „cedi” celo veče.

*Bivši šef dopisništva Tanjuga iz Moskve