Venecuela pod sve jačim pritiskom Amerike

Sa de­set ame­rič­kih rat­nih bro­do­va sa 10.000 voj­ni­ka u Ka­ri­bi­ma i još 5.000 ko­ji su sti­gli na no­sa­ču avi­o­na „Dže­rald R. Ford”, što je naj­ve­će voj­no go­mi­la­nje u tom re­gi­o­nu još od ku­ban­ske ra­ket­ne kri­ze 1962. go­di­ne, či­ni se da je ne­ka vr­sta voj­nog na­pa­da na Ve­ne­cu­e­lu ne­iz­be­žna, na­pi­sao je ne­dav­no pro­fe­sor Vi­li­jam Le­o­gran­de, struč­njak za spolj­nu po­li­ti­ku SAD pre­ma La­tin­skoj Ame­ri­ci. Pre­ma iz­ve­šta­ji­ma „Nju­jork taj­msa”, ad­mi­ni­stra­ci­ja pred­sed­ni­ka Do­nal­da Tram­pa raz­vi­la je niz op­ci­ja za ak­ci­je u Ve­ne­cu­e­li, uklju­ču­ju­ći di­rekt­ne na­pa­de na je­di­ni­ce ko­je ču­va­ju pred­sed­ni­ka te ze­mlje Ni­ko­la­sa Ma­du­ra, kao i pla­no­ve za pre­u­zi­ma­nje kon­tro­le nad nje­nim naft­nim po­lji­ma. Iako ko­nač­na od­lu­ka još ni­je do­ne­ta, Tram­po­va po­ru­ka da su Ma­du­ro­vi da­ni na vla­sti od­bro­ja­ni, bez ob­ja­šnje­nja ka­ko bi ta jed­na­či­na iz­gle­da­la u prak­si, de­lu­je kao još je­dan sig­nal u tom sme­ru.

Ame­rič­ki me­di­ji uve­li­ko iz­ve­šta­va­ju o to­me da su Tram­po­vi sa­rad­ni­ci za­tra­ži­li od Mi­ni­star­stva prav­de in­struk­ci­je ko­je bi mo­gle pru­ži­ti za­kon­sku osno­vu za ši­ru voj­nu in­ter­ven­ci­ju, mi­mo tre­nut­ne kam­pa­nje na­pa­da na bro­do­ve za ko­je Be­la ku­ća tvr­di da kri­jum­ča­re dro­gu. Ta­kve smer­ni­ce mo­gle bi uklju­či­va­ti prav­ni osnov za li­kvi­da­ci­ju Ma­du­ra bez po­tre­be za odo­bre­njem Kon­gre­sa za upo­tre­bu voj­ne si­le, a ka­mo­li za pro­gla­še­njem ra­ta. U cen­tru raz­ma­tra­nog prav­nog ma­ne­vra na­la­zi se ide­ja da se Ma­du­ro i nje­gov naj­u­ži bez­bed­no­sni krug pro­gla­se vo­đa­ma „Kar­te­la sun­ca”, ko­ji je Va­šing­ton već ozna­čio kao te­ro­ri­stič­ku or­ga­ni­za­ci­ju. Ta eti­ke­ta bi ih, po ame­rič­koj lo­gi­ci, pre­tvo­ri­la u „le­gi­tim­ne” me­te, baš kao što je bio slu­čaj sa ubi­stvom iran­skog ge­ne­ra­la Ka­si­ma Su­lej­ma­ni­ja to­kom Tram­po­vog pr­vog man­da­ta.

Dru­ga op­ci­ja pod­ra­zu­me­va va­zdu­šne na­pa­de na objek­te ar­mi­je s ci­ljem da se uru­ši voj­na po­dr­ška Ma­du­ru. U tom slu­ča­ju, ako bi pred­sed­nik Ve­ne­cu­e­le sma­trao da vi­še ni­je za­šti­ćen, mo­gao bi po­ći sto­pa­ma dru­gih li­de­ra, po­put Ba­ša­ra el Asa­da, ko­ji je u kri­zi pro­na­šao ru­tu za beg.

Me­đu­tim, bar na pa­pi­ru, Ve­ne­cu­e­la de­lu­je kao da ima čvr­stu od­bra­nu ko­ja bi mo­gla da pru­ži zna­ča­jan ot­por. Li­še­na pri­stu­pa za­pad­nom oruž­ju, ze­mlja je go­di­na­ma ku­po­va­la od naj­ve­ćih pro­tiv­ni­ka SAD – Te­he­ran joj je dao dro­no­ve, a Mo­skva go­to­vo sve osta­lo: od snaj­pe­ra „dra­gu­nov”, pre­ko la­kog lan­se­ra pro­tiv­va­zdu­ho­plov­nih ra­ke­ta „igla” do ten­ko­va i he­li­kop­te­ra. Ru­ski bor­be­ni avi­o­ni „su­hoj” či­ne oko­sni­cu va­zdu­šne od­bra­ne Ve­ne­cu­e­le, ali se ne zna ko­li­ko njih je u ope­ra­tiv­nom sta­nju. Pro­ce­ne va­ri­ra­ju, ali se sma­tra da ova ju­žno­a­me­rič­ka dr­ža­va ukup­no ima vi­še od 30 funk­ci­o­nal­nih bor­be­nih avi­o­na, če­tr­de­se­tak rat­nih bro­do­va i oko 200 ten­ko­va. Ve­ne­cu­e­la ima oko 150.000 pri­pad­ni­ka oru­ža­nih sna­ga, kao i na­o­ru­ža­ne gru­pe zva­ne „ko­lek­ti­vos”, ko­je funk­ci­o­ni­šu kao pa­ra­voj­na je­di­ni­ca vla­de. Ta­ko­đe, Bo­li­var­ska mi­li­ci­ja, ko­ja or­ga­ni­zu­je na­o­ru­ža­va­nje ci­vi­la, mo­že pred­sta­vlja­ti još je­dan sloj od­bra­ne. Ma­du­ro ka­že da bi ta mi­li­ci­ja mo­gla mo­bi­li­sa­ti osam mi­li­o­na re­zer­vi­sta, ali voj­ni ana­li­ti­ča­ri tvr­de da je to pre­te­ri­va­nje. Džon Pol­ga-He­ci­mo­vić, struč­njak za Ve­ne­cu­e­lu na Ame­rič­koj mor­na­rič­koj aka­de­mi­ji, sma­tra da je re­al­ni­ja pro­ce­na oko mi­li­on čla­no­va, ali je i da­lje ne­iz­ve­sno ko­li­ko efi­ka­sno bi ci­vi­li mo­gli pru­ži­ti ot­por u slu­ča­ju ve­li­ke ame­rič­ke in­ter­ven­ci­je.

Ipak, sa­ma mo­guć­nost da pred­sed­nik Ve­ne­cu­e­le bu­de sru­šen otva­ra broj­na pi­ta­nja. Ko­je su ga­ran­ci­je da će no­va vla­da bi­ti pri­ja­telj­ski na­stro­je­na pre­ma SAD? Ho­će li oru­ža­ne sna­ge po­dr­ža­ti no­vog li­de­ra? Da li bi se voj­ska ras­pa­la na frak­ci­je ko­je se bo­re za kon­tro­lu nad uno­snim ru­ta­ma kri­jum­ča­re­nja nar­ko­ti­ka i ile­gal­nom eks­plo­a­ta­ci­jom naf­te u ze­mlji či­je su re­zer­ve naj­ve­će na sve­tu?

Is­hod bi mo­gao da li­či na ha­os ko­ji je usle­dio u Ira­ku na­kon što su SAD 2003. iz­vr­ši­le in­va­zi­ju i svrg­nu­le dik­ta­to­ra Sa­da­ma Hu­se­i­na. Ve­ru­ju­ći da se u lju­de pret­hod­no po­ve­za­ne sa Hu­se­i­no­vom Ba­as par­ti­jom ne mo­gu po­u­zda­ti, Ame­ri­ka je na­met­nu­la de­ba­a­si­fi­ka­ci­ju. Ti­me su hi­lja­de ofi­ci­ra i dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka iz­ba­če­ni iz si­ste­ma, stva­ra­ju­ći va­ku­um u ko­jem su se mno­gi od njih, ob­u­če­ni i ogor­če­ni, pre­o­bra­zi­li u ar­hi­tek­te po­bu­ne. Jer, ka­ko je jed­nom pri­li­kom is­ta­kao za „Po­li­ti­ku”, Džon B. Krejg, biv­ši spe­ci­jal­ni sa­vet­nik za bor­bu pro­tiv te­ro­ri­zma u ad­mi­ni­stra­ci­ji Džor­dža Bu­ša Mla­đeg, osvr­ću­ći se na irač­ku kam­pa­nju: „Po­sle­di­ce voj­ne in­ter­ven­ci­je ne mo­gu se pred­vi­de­ti”. Te re­či zvu­če jed­na­ko pri­men­lji­vo da­nas i za Ve­ne­cu­e­lu.