​Ču­var sta­rih za­na­ta i tra­di­ci­je

Ma­na­ko­va ku­ća obe­le­ži­la je 57 go­di­na ra­da go­di­šnjom po­stav­kom ra­do­va po­la­zni­ka ško­la sta­rih za­na­ta i ra­di­o­ni­ca tra­di­ci­o­nal­nih li­kov­nih teh­ni­ka, ko­ju je otvo­ri­la Vje­ra Me­dić, mu­zej­ski sa­vet­nik Et­no­graf­skog mu­ze­ja. Ona je pod­se­ti­la na zna­čaj Ma­na­ko­ve ku­će u Uli­ci Ga­vri­la Prin­ci­pa u raz­vo­ju i ur­ba­ni­za­ci­ji Sa­va­ma­le, kao i na nje­nu ne­pro­ce­nji­vu ulo­gu u kul­tur­nom i dru­štve­nom pam­će­nju Be­o­gra­da.

Ovom pri­li­kom sto po­la­zni­ka ra­di­o­ni­ca i ško­la do­bi­lo je uve­re­nja o uspe­šno sa­vla­da­nim pro­gra­mi­ma iz obla­sti tka­nja, ve­za, fi­li­gra­na, ke­ra­mi­ke, ple­te­nja, sa­rač­kog za­na­ta, bo­ta­nič­kog oti­ska, ka­li­gra­fi­je i mo­za­i­ka. Po­la­zni­ci­ma je uve­re­nja do­de­li­la Mi­le­na Đu­ri­ca, vi­ši ku­stos i or­ga­ni­za­tor pro­gra­ma ra­di­o­ni­ca.

Iz­lo­že­na de­la sve­do­če o po­sve­će­nom ra­du po­la­zni­ka i pre­da­va­ča ško­la sta­rih za­na­ta i li­kov­nih teh­ni­ka, kao i o uspe­šnom pre­no­še­nju i ne­go­va­nju tra­di­ci­o­nal­nih zna­nja. Za­hva­lju­ju­ći raz­li­či­tim teh­ni­ka­ma i ma­te­ri­ja­li­ma, auto­ri su pred­sta­vi­li sa­vre­me­ne in­ter­pre­ta­ci­je bo­ga­tog kul­tur­nog na­sle­đa ko­je Ma­na­ko­va ku­ća, kao deo Et­no­graf­skog mu­ze­ja, ču­va, sla­vi i stva­ra. Iz­lo­žba se mo­že po­se­ti­ti do kra­ja ja­nu­a­ra 2026. go­di­ne.

Auto­re i broj­ne go­ste po­zdra­vi­la je ku­sto­ski­nja Ma­ja Mar­ja­no­vić, na­čel­ni­ca Ma­na­ko­ve ku­će. Ona se osvr­nu­la na re­zul­ta­te po­stig­nu­te to­kom ove go­di­ne i na­gla­si­la va­žnost da­tu­ma ka­da je pre vi­še vi­še od po­la ve­ka otvo­re­na stal­na po­stav­ka „Na­rod­na no­šnja i na­kit cen­tral­no­bal­kan­skog pod­ruč­ja s kra­ja 19. i po­čet­ka 20 ve­ka”.

Iz­lo­žba je ujed­no i pri­li­ka da se uka­že na lik i de­lo ve­li­kog ko­lek­ci­o­na­ra i et­no­gra­fa Hri­sti­fo­ra Cr­ni­lo­vi­ća, či­ja je zbir­ka ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re cen­tral­nog Bal­ka­na po­sta­vi­la te­me­lje da­na­šnjeg ra­da Ma­na­ko­ve ku­će.

Nje­go­va ostav­šti­na vi­še od 2.600 ar­te­fa­ka­ta i 1.600 fo­to­gra­fi­ja i da­nas pred­sta­vlja dra­go­cen iz­vor zna­nja, in­spi­ra­ci­je i kul­tur­ne me­mo­ri­je.

Ma­na­ko­va ku­ća me­sto je su­sre­ta pro­šlo­sti i sa­vre­me­no­sti, gde se ruč­ni rad i tra­di­ci­o­nal­ne teh­ni­ke ču­va­ju od za­bo­ra­va i pre­no­se no­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma. U vre­me­nu ma­sov­ne pro­iz­vod­nje, ove ra­di­o­ni­ce po­sta­ju pro­stor za stva­ra­nje, uče­nje i po­vra­tak le­po­ti i str­plje­nju ruč­nog ra­da.

Pod­se­ća­mo, Ma­na­ko­va ku­ća po­sta­la je mu­zej po­sle kon­zer­va­tor­sko-re­sta­u­ra­tor­skih ra­do­va ko­je je na­men­ski od 1964. do 1968. go­di­ne iz­veo Za­vod za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re Be­o­gra­da, a za po­tre­be sme­šta­ja et­no­graf­ske spo­men-zbir­ke Hri­sti­fo­ra Cr­ni­lo­vi­ća.

Je­dan od vla­sni­ka ku­će bio je Ma­nak Mi­ha­i­lo­vić, cin­car­ski do­se­lje­nik iz Ma­ke­do­ni­je, po ko­me je Ma­na­ko­va ku­ća do­bi­la ime i za­dr­ža­la ga do da­nas. Pri­mer je sta­ro­bal­kan­ske grad­ske ar­hi­tek­tu­re ko­ju od­li­ku­je dr­ve­na bon­druč­na kon­struk­ci­ja is­pu­nje­na ćer­pi­čem, is­tu­re­ni dok­sa­ti i tre­mo­vi, krov­ni po­kri­vač od će­ra­mi­de i pro­pu­šte­ne stre­he. S ob­zi­rom na to da je po­dig­nu­ta na str­mom te­re­nu, Ma­na­ko­va ku­ća ima vi­še ni­voa: po­drum, pri­ze­mlje i sprat. Naj­ni­ži de­lo­vi bi­li su ma­ga­ci­ni, pri­ze­mlje za pri­vred­nu de­lat­nost, a na spra­tu su se na­la­zi­le so­be za spa­va­nje i go­stin­ske oda­je.

Na spra­tu je po­sta­vlje­na stal­na iz­lo­žba „Na­rod­ne no­šnje i na­kit cen­tral­no­bal­kan­skog pod­ruč­ja iz 19. i pr­vih de­ce­ni­ja 20. ve­ka”. Iz­lo­že­ne su no­šnje šop­skog, mo­rav­skog i var­dar­skog kom­plek­sa.

U pri­ze­mlju Ma­na­ko­ve ku­će je ga­le­rij­ski pro­stor za po­vre­me­ne iz­lo­žbe i raz­li­či­te pro­gram­ske ak­tiv­no­sti in­spi­ri­sa­ne srp­skom tra­di­ci­o­nal­nom kul­tu­rom (kon­cer­ti, pre­da­va­nja, kur­se­vi sta­rih za­na­ta i niz dru­gih obra­zov­nih ak­tiv­no­sti).