Po volji građana, a bez mnogo vlasti

Srbija, Rusija, SAD, Francuska samo su neke od zemalja u kojima predsednika države biraju građani na neposrednim izborima. Međutim, ovlašćenja koja sada ima predsednik Srbije i koja će imati po usvajanju zakona o predsedniku, daleko su manja od onih koja imaju njegove kolege koje su na isti način zauzeli funkciju šefa države. Po svojim ustavnim ovlašćenjima, predsednik Srbije najslabiji je izabrani predsednik u svetu.
"Naš predsednik ima ingerencije kao da ga je izabrao parlament, a ne građani, dok je premijer po svojim ovlašćenjima daleko jači, iako je Srbija zemlja polupredsedničkog sistema, doduše atipičnog", kaže dr Zoran Krstić, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

I po novom predlogu zakona o predsedniku, ovlašćenja budućeg srpskog šefa države neće se bitno razlikovati od sadašnjih.

Prema rečima Krstića, iako nije logično u najsličnijoj situaciji sa našim predsednikom nalazi se predsednik Nemačke koga inače bira parlament.

"I naš i nemački predsednik predstavljaju zemlju u inostranstvu, postavljaju ambasadore na predlog vlade, primaju agremane i obavljaju još neke protokolarne funkcije. Predsednik Srbije ipak, za razliku od svog nemačkog kolege, može da raspusti skupštinu na predlog vlade ili da vrati zakon na ponovno razmatranje. Naš predsednik se trudi da vodi i spoljnu politiku iako to nije deo njegovih ustavnih ovlašćenja", objašnjava dr Krstić.

Za razliku od predsednika Srbije, njegov američki kolega je istovremeno ne samo šef države, nego i šef administracije i šef oružanih snaga. On takođe ima pravo veta na zakone.

Najveće ingerencije ipak imaju izabrani predsednici Rusije i Francuske. Prema rečima dr Krstića, iako je Rusija zemlja sa polupredsedničkim sistemom, faktički je tamo na delu superpredsednički sistem. Tako ruski predsednik može da raspusti Državnu dumu, odnosno donji dom ruskog parlamenta i bez predloga vlade. U SAD to ipak nije moguće, jer postoji striktna podela na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast. "Ipak, američki predsednik u svom redovnom obraćanju naciji svakog 20. januara iznosi svoj predlog zakonodavnih aktivnosti", kaže dr Krstić.

Međutim, sudeći po ovlašćenjima i političkoj moći koju ima, najviše razloga da mu zavide ostale kolege ima predsednik Francuske.

"Za takav položaj francuski predsednici duguju zahvalnost De Golu koji je stvorio presedane koji važe i do danas. Kada predsednikova stranka ima većinu u parlamentu, a to znači da je iz njenih redova i premijer, on ima izuzetno veliku vlast. Po ustavnom ovlašćenju šef države može sam da raspusti skupštinu sa ili bez konsultacija sa predsednikom parlamenta. Predsednik takođe imenuje premijera, ali on može i da ga opozove ako ima skupštinsku većinu iako to nigde ne piše u ustavu. Francuski predsednik je komandant vojske", kaže Miloš Jovanović, sa Instituta za međunarodnu privredu i politiku.

Čak i u situaciji kada nema kohabitacije, odnosno kada predsednikova stranka nije većinska u skupštini, on ipak određuje politiku, a vlada samo izvršava njegova naređenja tako da on potpuno preskače premijera. Tako on zadržava određeni uticaj u odbrani i spoljnoj politici što nije shodno ustavu. "Gledajte šta radi Sarkozi, on daje smernice ministrima šta da se uradi u domenu pravde, unutrašnjih poslova, praktično ima izuzetno veliku vlast, a gotovo da niko van granica zemlje nije ni čuo za francuskog premijera Fransoa Fijona", kaže Jovanović.

I Krstić i Jovanović podvlače da je uloga predsednika u parlamentarnim republikama poput Nemačke, Austrije, Italije gotovo isključivo protokolarna. O njihovoj institucionalnoj snazi najbolje govori činjenica da je za njih malo ko čuo, dok su premijeri istaknute ličnosti koje simbolizuju čitavu politiku tih zemalja.

Za polupredsedničke sisteme, što znači i za Srbiju, karakteristična je kohabitacija između predsednika i premijera (kada su iz različitih stranaka), jer se po pravilu predsednički i parlamentarni izbori održavaju u različito vreme. Prema mišljenju dr Krstića kohabitacija je u Srbiji izvor političkih nesuglasica.

"Iako ovde nije na delu prava kohabitacija jer su i predsednik i premijer iz stranaka demokratskog bloka njihove nesuglasice ipak su vidljive. U demokratskim sistemima kohabitacija ne mora da bude uzrok krize sistema. U Francuskoj je, recimo, socijalista Žispen bio premijer, a desničar Širak predsednik. Međutim, u nedovoljno demokratskim državama, takva podela funkcija i te kako može da bude izvor političke nestabilnosti. U našim uslovima polarizovane partijske scene predsednički sistem može da bude uzrok nestabilnosti. Zamislite situaciju da bude radikalski predsednik, a premijer iz demokratskog bloka", ističe dr Krstić.

-----------------------------------------------------------

Nigde bez nuklearnog koferčića