Nepričava i druge priče

Stara ljubav zaborava nema. Autori čijoj su karijeri pre četvrt veka zamajac bili selo i seljaci ostali su im verni i vratili su im se nedavno u velikom zamahu. Dobrivoje je postao Radašin, Lug je sada Treskavica, ali je ostao isti autorski odnos prema mestima i junacima, navikama i naravima, licima, jeziku, zapletima u seoskom životu.

Pisac Žika Lazić i reditelj Dragoslav Lazić počeli su seriju svojih seoskih serija još 1969. godine „Muzikantima” koji su proslavili Burduša, Rajka i Lepog Caneta. Sledili su „Građani sela Luga” 1972. pa „Doktorka na selu” 1982. D. Lazić je svoju „seosku sagu” započeo još ranije s Dušanom Savkovićem, piscem koji je „Parničarima”, a zatim „Ljubavi na seoski način” dao pečat prelazu iz šezdesetih u sedamdesete. I dok se onda pisalo i snimalo najviše po desetak epizoda, a nastavaka u vidu drugog, trećeg...petog serijala nije bilo, bez obzira na postignuti uspeh kod publike, sadašnja pravila igre sasvim su drugačija. „Seljaci” Ž. Lazića i D. Lazića na TV Pink ušli su u treću sezonu prikazivanja, a vrsta scenarija, način realizacije i priroda TV planiranja i programiranja takvi su da se trajanje može protezati u nedogled.

Slično je i sa „serijom rekordne gledanosti koju RTS s ponosom prikazuje. „Selo gori, a baba se češlja” Radoša Bajića ušlo je u treću godinu prikazivanja. Počelo je s četiri, nastavilo se sa dvadeset, a upravo je krenulo prikazivanje novih 26 epizoda. Da li je to stvarno poslednji ciklus i kad će pravi kraj – ne zna se...

Još 1984. godine, u dvodelnom „Otkosu” Bajić je pokazao da mu je seoska tema iskreno zanimljiva i emocionalno bliska. Iako tada zabavljen i opštijim društvenom okolnostima, pritiscima sitne birokratije, politikantstvom, teretom minulih ratnih podela u kojima se odvija egzistencija njegovih junaka, Bajić je već tada nagovestio da mu bolje od ruke idu intimniji slojevi priče, porodični odnosi, posebno jaz među generacijama, lirski pasaži osvetljeni blagim humorom. Razvijajući u novoj seriji tu liniju pripovedanja, Bajić je takvom „duševnom” pristupu dodao elemente komičnog do karikaturalnog, prenaglašenost na ivici banalizacije, što je pojačano i igrom pojedinih glumaca.

Sve dosad snimljene igrane serije o selu oslanjale su se na značajna histrionska imena, na komičare iz prvog ešelona. Što se tekstualne građe tiče, ostale su bez jakih, a svakako bez potresnih dramskih sukoba, bez dubinskog prodora u mesto i vreme događanja. Nisu bile sklone snažnom psihološkom portretisanju, rađe su se oslanjale na tipizaciju likova. Atraktivnost su previše tražile u živopisnosti govora i dijalekata. Opredeljivale su se zapravo samo za žanr komedije u širem smislu. A on je za rad vrlo ozbiljan, težak, zahtevan. Rezultat se, mimo želje i očekivanja, ispostavi kao istrošeni stereotip, ismejavanje ili podsmeh, začas sklizne u profano, banalno, prostačko...

Otud je slika savremenog sela, shodno onome što nude TV serije, u najmanju ruku – nepotpuna. Da li je i iskrivljena – zbog površnosti ili zbog uprošćenosti, zbog previše uopštavanja ili prenaglašenih lokalnih osobenosti, zbog preteranog ulepšavanja ili grubog unižavanja stanja stvari – to mogu tačno da ocene ljudi koji selo lično dobro znaju.

Jedno njegovo lice, drugačije od po televiziji uobičajenog, pružila je serija „Moj rođak sa sela”. Vrednost, i prijemčivost, ovog ostvarenja Radoslava Pavlovića i Marka Marinkovića proističe, između ostalog, i iz povezanosti ovog sela sa gradom – obližnjim i glavnim. Nije prvi put da se storija gradi na tim seosko-gradskim vezama, na dolasku novog učitelja, doktora, pa i popa u selo, ili na odlasku seljaka poslom u varoš. Presudna je ubedljivost interpretacije.

Zato je za nezaborav onaj domaćin iz Nepričave (Zoran Radmilović) koji je pri svakom susretu s učiteljicom (Milena Dravić) izgovarao: „Učiteljice, jesmo li se mi odjutros zdravili?” Bila je to čarobna serija za decu, još jedan dobar način da se u formi igranog programa tretira (još, valjda) pretežan deo teritorije i stanovništva Srbije.