Непричава и друге приче

Стара љубав заборава нема. Аутори чијој су каријери пре четврт века замајац били село и сељаци остали су им верни и вратили су им се недавно у великом замаху. Добривоје је постао Радашин, Луг је сада Трескавица, али је остао исти ауторски однос према местима и јунацима, навикама и наравима, лицима, језику, заплетима у сеоском животу.

Писац Жика Лазић и редитељ Драгослав Лазић почели су серију својих сеоских серија још 1969. године „Музикантима” који су прославили Бурдуша, Рајка и Лепог Цанета. Следили су „Грађани села Луга” 1972. па „Докторка на селу” 1982. Д. Лазић је своју „сеоску сагу” започео још раније с Душаном Савковићем, писцем који је „Парничарима”, а затим „Љубави на сеоски начин” дао печат прелазу из шездесетих у седамдесете. И док се онда писало и снимало највише по десетак епизода, а наставака у виду другог, трећег...петог серијала није било, без обзира на постигнути успех код публике, садашња правила игре сасвим су другачија. „Сељаци” Ж. Лазића и Д. Лазића на ТВ Пинк ушли су у трећу сезону приказивања, а врста сценарија, начин реализације и природа ТВ планирања и програмирања такви су да се трајање може протезати у недоглед.

Слично је и са „серијом рекордне гледаности коју РТС с поносом приказује. „Село гори, а баба се чешља” Радоша Бајића ушло је у трећу годину приказивања. Почело је с четири, наставило се са двадесет, а управо је кренуло приказивање нових 26 епизода. Да ли је то стварно последњи циклус и кад ће прави крај – не зна се...

Још 1984. године, у дводелном „Откосу” Бајић је показао да му је сеоска тема искрено занимљива и емоционално блиска. Иако тада забављен и општијим друштвеном околностима, притисцима ситне бирократије, политикантством, теретом минулих ратних подела у којима се одвија егзистенција његових јунака, Бајић је већ тада наговестио да му боље од руке иду интимнији слојеви приче, породични односи, посебно јаз међу генерацијама, лирски пасажи осветљени благим хумором. Развијајући у новој серији ту линију приповедања, Бајић је таквом „душевном” приступу додао елементе комичног до карикатуралног, пренаглашеност на ивици банализације, што је појачано и игром појединих глумаца.

Све досад снимљене игране серије о селу ослањале су се на значајна хистрионска имена, на комичаре из првог ешелона. Што се текстуалне грађе тиче, остале су без јаких, а свакако без потресних драмских сукоба, без дубинског продора у место и време догађања. Нису биле склоне снажном психолошком портретисању, рађе су се ослањале на типизацију ликова. Атрактивност су превише тражиле у живописности говора и дијалеката. Опредељивале су се заправо само за жанр комедије у ширем смислу. А он је за рад врло озбиљан, тежак, захтеван. Резултат се, мимо жеље и очекивања, испостави као истрошени стереотип, исмејавање или подсмех, зачас склизне у профано, банално, простачко...

Отуд је слика савременог села, сходно ономе што нуде ТВ серије, у најмању руку – непотпуна. Да ли је и искривљена – због површности или због упрошћености, због превише уопштавања или пренаглашених локалних особености, због претераног улепшавања или грубог унижавања стања ствари – то могу тачно да оцене људи који село лично добро знају.

Једно његово лице, другачије од по телевизији уобичајеног, пружила је серија „Мој рођак са села”. Вредност, и пријемчивост, овог остварења Радослава Павловића и Марка Маринковића проистиче, између осталог, и из повезаности овог села са градом – оближњим и главним. Није први пут да се сторија гради на тим сеоско-градским везама, на доласку новог учитеља, доктора, па и попа у село, или на одласку сељака послом у варош. Пресудна је убедљивост интерпретације.

Зато је за незаборав онај домаћин из Непричаве (Зоран Радмиловић) који је при сваком сусрету с учитељицом (Милена Дравић) изговарао: „Учитељице, јесмо ли се ми одјутрос здравили?” Била је то чаробна серија за децу, још један добар начин да се у форми играног програма третира (још, ваљда) претежан део територије и становништва Србије.