Efekti na dugi rok

Ekonomska kriza razotkrila je krhkost i dugoročnu neodrživost sadašnjeg privrednog ustrojstva Srbije. U 2009. ulazimo sa ogromnom partijskom državom, slabom privredom, lošom infrastrukturom i sa otrežnjujućim saznanjem da smo do sada živeli daleko iznad svojih mogućnosti.

Deo suočavanja sa stvarnošću je i saznanje da su godinama jedini segmenti zaposlenosti koji beleže rast oni koji su najmanje produktivni – zaposlenost u javnoj i lokalnoj administraciji, neformalna zaposlenost, rad na crno, samozaposlenost, pomažući rad članova porodice, rad u poljoprivredi. Nasuprot tome, zaposlenost za platu u formalnom privatnom sektoru stalno opada. Međutim, ta radna mesta su najdragocenija, jer najjasnije odražavaju stanje zdravlja jedne privrede.

Prve reakcije na krizu su indikativne za sadašnju vladajuću ekonomsku ideologiju. Ukinuto je oporezivanje kamata na deviznu štednju, a da bi se to nadoknadilo odustalo se od ionako simboličnog povećanja neoporezivog dela zarade sa pet na osam hiljada dinara. Signal koji je poslat porazan je – kažnjava se ulaganje u rad i proizvodnju i time finansira rentijerstvo.

Arsenal kratkoročnih mera za očuvanje zaposlenosti u kriznim vremenima dobro je poznat. Najopštije i najmanje selektivne mere su ekspanzivna monetarna i fiskalna politika. U Srbiji, nažalost, zato što je država trošila previše u dobrim vremenima, politika državnih prihoda i rashoda sada mora da bude restriktivna. Nema dovoljno sopstvenih resursa za rast javnih investicija, jer su one istisnute javnom potrošnjom. Ostaje monetarna politika, gde ima prostora za promene: kamate bi trebalo da idu dole, ograničenja kreditnoj ekspanziji treba olabaviti.

Specifične mere podrške preduzećima, kao što su subvencije firmama u vezi sa odustajanjem od otpuštanja ili novim zapošljavanjem, sniženjem cena energije ili komunalnih usluga proizvodnim preduzećima itd. kontroverznije su. Subvencije su skupe i stoga nužno selektivne, i dovode one koji ih koriste u povlašćen položaj u odnosu na one koji su isključeni ili imaju manje koristi od njih. Subvencije će sigurno pomoći preduzećima koja ih dobiju, ali je mnogo manje izvesno da će njihov ukupni efekat na rast i zaposlenost biti pozitivan.

Aktivne mere tržišta rada, kao što su obuke, savetnički rad sa nezaposlenima, podrška samozapošljavanju i javni radovi – potpuno su marginalizovane. Na njih otpada tek jedan hiljaditi deo društvenog proizvoda, a budžet nije predvideo ni njihovo nominalno povećanje ove godine u odnosu na prošlu.

Još jedna kratkoročna mera za suočavanje sa krizom na tržištu rada je – socijalni pakt. U kriznim vremenima, socijalni dogovor podrazumeva da se poslodavci obavezuju da očuvaju zaposlenost, a sindikati se zauzvrat odriču štrajkova i zahteva za povećanje plata. Nažalost, bizarna istorija pregovora u vezi sa proširenim dejstvom opšteg kolektivnog ugovora pokazuje da socijalni partneri, uključujući vladu, uopšte nisu dorasli ozbiljnosti trenutka.

Gornja analiza, dakle, pokazuje koliko su zapravo ograničene mogućnosti kreatora ekonomske politike i socijalnih partnera da na kratak rok ublaže negativne efekte krize na tržište rada. Ako ima nečeg korisnog u toj nemoći, onda je to što se moramo usmeriti na dugoročni strateški zaokret u odnosu prema realnom sektoru i zaposlenosti.

Taj zaokret mora da bude zasnovan na temeljnoj reformi celokupnog sistema poreza i doprinosa kako bi se smanjili troškovi rada preduzećima i privreda učinila konkurentnijom, podstakle strane investicije i formalizovana neformalna ekonomija, a rad učinio isplativim i nestala „radnička sirotinja”.

Glavni elementi te reforme trebalo bi da budu: povećanje neoporezivog dela zarade do nivoa bruto minimalne plate, uvođenje neoporezivog toplog obroka ne višeg od 10 odsto prosečne plate, uvođenje sintetičkog progresivnog poreza na dohodak građana, i, najradikalnija od svih mera – ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i finansiranje opšte zdravstvene zaštite iz posrednih poreza.

Vanredni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu