Ефекти на дуги рок

Економска криза разоткрила је крхкост и дугорочну неодрживост садашњег привредног устројства Србије. У 2009. улазимо са огромном партијском државом, слабом привредом, лошом инфраструктуром и са отрежњујућим сазнањем да смо до сада живели далеко изнад својих могућности.

Део суочавања са стварношћу је и сазнање да су годинама једини сегменти запослености који бележе раст они који су најмање продуктивни – запосленост у јавној и локалној администрацији, неформална запосленост, рад на црно, самозапосленост, помажући рад чланова породице, рад у пољопривреди. Насупрот томе, запосленост за плату у формалном приватном сектору стално опада. Mеђутим, та радна места су најдрагоценија, јер најјасније одражавају стање здравља једне привреде.

Прве реакције на кризу су индикативне за садашњу владајућу економску идеологију. Укинуто је опорезивање камата на девизну штедњу, а да би се то надокнадило одустало се од ионако симболичног повећања неопорезивог дела зараде са пет на осам хиљада динара. Сигнал који је послат поразан је – кажњава се улагање у рад и производњу и тиме финансира рентијерство.

Арсенал краткорочних мера за очување запослености у кризним временима добро је познат. Најопштије и најмање селективне мере су експанзивна монетарна и фискална политика. У Србији, нажалост, зато што је држава трошила превише у добрим временима, политика државних прихода и расхода сада мора да буде рестриктивна. Нема довољно сопствених ресурса за раст јавних инвестиција, јер су оне истиснуте јавном потрошњом. Остаје монетарна политика, где има простора за промене: камате би требало да иду доле, ограничења кредитној експанзији треба олабавити.

Специфичне мере подршке предузећима, као што су субвенције фирмама у вези са одустајањем од отпуштања или новим запошљавањем, снижењем цена енергије или комуналних услуга производним предузећима итд. контроверзније су. Субвенције су скупе и стога нужно селективне, и доводе оне који их користе у повлашћен положај у односу на оне који су искључени или имају мање користи од њих. Субвенције ће сигурно помоћи предузећима која их добију, али је много мање извесно да ће њихов укупни ефекат на раст и запосленост бити позитиван.

Активне мере тржишта рада, као што су обуке, саветнички рад са незапосленима, подршка самозапошљавању и јавни радови – потпуно су маргинализоване. На њих отпада тек један хиљадити део друштвеног производа, а буџет није предвидео ни њихово номинално повећање ове године у односу на прошлу.

Још једна краткорочна мера за суочавање са кризом на тржишту рада је – социјални пакт. У кризним временима, социјални договор подразумева да се послодавци обавезују да очувају запосленост, а синдикати се заузврат одричу штрајкова и захтева за повећање плата. Нажалост, бизарна историја преговора у вези са проширеним дејством општег колективног уговора показује да социјални партнери, укључујући владу, уопште нису дорасли озбиљности тренутка.

Горња анализа, дакле, показује колико су заправо ограничене могућности креатора економске политике и социјалних партнера да на кратак рок ублаже негативне ефекте кризе на тржиште рада. Ако има нечег корисног у тој немоћи, онда је то што се морамо усмерити на дугорочни стратешки заокрет у односу према реалном сектору и запослености.

Тај заокрет мора да буде заснован на темељној реформи целокупног система пореза и доприноса како би се смањили трошкови рада предузећима и привреда учинила конкурентнијом, подстакле стране инвестиције и формализована неформална економија, а рад учинио исплативим и нестала „радничка сиротиња”.

Главни елементи те реформе требало би да буду: повећање неопорезивог дела зараде до нивоа бруто минималне плате, увођење неопорезивог топлог оброка не вишег од 10 одсто просечне плате, увођење синтетичког прогресивног пореза на доходак грађана, и, најрадикалнија од свих мера – укидање доприноса за здравствено осигурање и финансирање опште здравствене заштите из посредних пореза.

Ванредни професор Економског факултета у Београду